Јакшић, Ђура - ПРОЗА
А после?... Последњи лист је те жалостиве књиге тужан: на њему су нацртане високе јеле, мрачни борови, храпаво стење, а у подножију тога камења... гроб и мртвачка глава... Јест, драги пријатељу, живот је жалостан!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли: Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Поткамиен, у Галицији, 1915.
Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Поткамиен, у Галицији, 1915. ТРАДИЦИЈЕ Зажелићеш да будеш мајка, и очима сузним пуним бајка и гласом
Вели, ради анкуражирања. Високи јабланови дуж друма у Поткамијен и борови посматрали су све то немо. Ја сам тој поменутој девојци серенадирао. АПОТЕОЗА Господо, једну пијану чашу Банату!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ЗИМСКА НОЋ Пало је иње. Ко сабласти беле, У танком велу као да се јеже, Снуждени стоје борови и јеле И опуштене зимзелене вреже. Водоскок смрзнут ћути, ко да снева.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Све умире онда када му је време. ОДБЛЕСАК Ноћи целе, к’о авети беле, Непомични борови и јеле Огрнути снегом мирно бде. Сви су пути завејани.
Ћипико, Иво - Приповетке
А кад изиђосмо пред манастир; дође ми у сусрет свјежи лахор. Пучши оживјела, модри са живо, а на њој игра сунце; борови уоколо избијају јаке звукове пуне живота, весеља, и над нашим главама пролијећy у ведри простор...
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
У неким српским приповеткама типа гоњене жене (СЕЗ, 41, 243, №63; Софрић, 28) из убијене царичине деце изникну борови; исти мотив јавља се и у народним песмама о невино погинулима, или несрећним љубавницима (...
Али за бор везују се и више представе. Он може бити божанство. Такав карактер обично имају поједини борови који су табуирани и за које је везан читав култ, а за које се прича да су их посадиле извесне велике личности из
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Истина, његова стара стабла, - липе, дивљи кестенови, борови и јеле, - сада су још већа и лепша него што су некад била, али у њихову дебелом хладу воде борбу коров и подивљало
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
На брези бела кошуља, на боровима мрка одела, а на самом окрајку шуме самотни орах век векује. На сва његова питања борови ћуте, а бреза му се у лице смеје. — Како си чворноват! Како ружан! Зар је чудо што си као нежења остарио?
Тако су и године пролазиле, смењивала се лета и зиме, расли снегови и борови, а орах постајао све самотији, све старији.
Једва би га, у трку, зец који пут поздравио, једва би се покоја веверица попела на његов врх. Борови су се претварали да га не виде, а и бреза престаде да га исмејава: на њеним нежним гранама расли су први чворови.
Није стигао ни да уздахне, а већ је летео низ стрмину планине заједно с посеченим боровима. На сва његова питања борови су и даље презриво ћутали. Орах се сети прича ветрова о долини, а и облаци су чуда причали! Је ли то та долина?
Само црна и гола земља и облаци који само што се на земљу не оборе. Како су јадни и ољуштени били борови наслагани на неуредне, прљаве гомиле. Једва је могао да препозна у њима оне усправне, мрке лепотане.
Сан био, сан прошао! Саже столица главу и у нови се сан завезе. Друге су брезе и други борови на врху Снежне планине расли, кад чу како мишеви причају о рату и пожарима.