Ћипико, Иво - Пауци
На махове уснице му подрхтаваху и све до у срце зазебло би га. Отимаше се и зађе у боровик. Часом разблажи га зеленило што се у шумици, у свјетлу, прелијеваше у свим прелазима.
А боровик сјаји се на сунцу, лагано жамори, а дебели мрки хлад тајанствено привлачи к себи. Живци му се упокојише, обишао га млаз
Тако се нађе над заливом и побрза низ боровик к жалу. Часом застаде; занио се, тек што дише. Око му блуди даљином, граби отворену пучину до краја — све до тамо гдје
Маче се и осјети као да га је неко силом отргао од тога мјеста. Када је погледао нада се у боровик, упозна на прогалици Марију. Како се је журила низа стрмину, пред њом котрљало се ситније камење.
Иво се упути за њом. Она, осјетивши га за собом, окрену се, ну не рече ни ријечи. Ишли су неким путељком кроз боровик. Лица им бијаху на махове сад свјетлија, сад тамнија, како су били у сјенци или на сунцу.
И жељан је ноћи, сласти и миловања, силна воља га обвлада. Уобрази себи у тили час њу и боровик и — дугу ноћ. Нагло се окрене к њој. — Ја идем — говори јој озбиљно. Чекаћу те доље, код твоје куће!