Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Она његова поћерка биће таман прилика за нашег Вују. — Море, попо, да си се ти оканио Бошка... — А што? — Па могао би и овде у ком селу потражити девојку. Оно ти је газдииска кућа. — Свеједно.
Затим упита Бошка шта он вели и може ли што бити од тог разговора. Бошко мало поћута, па рече да све верује попу, као свом познанику и
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПРОКА: Ујак покојног Мате. АГАТОН: А, онај, знам! Па? ПРОКА: Е, видиш, тај чика Риста имао је четири сина: Спиру, Бошка, Тасу и Мику. То су, видиш, ове четири гране што иду наниже. АГАТОН: Видим!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Видим да ти је много дражија Од млека мога крвца његова. СТАНА: Смрт те не чека, Ти ћеш у граду бити госпођа; А Бошка чека смрт... (Гласно.) Сад збогом, људи! И даље ћемо гором лутати, Кад нам већ пута казат не хтесте!
Ха, ха, ха!... (Одлази.) ДРУГИ АКТ ПРВА СЦЕНА [Главаш обећава Спасенији да ће јој Бошка избавити тамнице. Уто Вук доводи Турке који су шумом гонили једног сужња. Главаш им узима оружје и тера их натраг.
] ТРЕЋИ АКТ ПРВА СЦЕНА [Дошавши крадом, Стана узалуд наговара Спасенију да оде у пашин харем и тако избави Бошка.] ДРУГА СЦЕНА Разговор Главаша и Спасеније. Стиже Исак. ГЛАВАШ: Исаче, брате! Мој добар друже, добро дошао!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
трговачком послу наишао, неочекивано и за њега, у малу варошицу на граници Србије и Босне, где је живела породица Бошка Перчиновића, досељена једну или две генерације раније из Херцеговине.
— Отац наш је био севдалија: лепо уздисао, лепо певао, лепо ћутао и кроз сузу гледао. Јулица нема око Бошка Перчиновића, али има његову сузу. Тек је видим, не знам о-што зашто, хода по кући као и обично али у оку фењер...
И што је најгоре, та вуцибатина распознаје шмркање моје, и ево га, подвлачи ми се као маче, и тако, ето, спасе га суза Бошка Перчиновића... Што је човек! Сузу не може да убије!... А треба је убијати. Расцмиљави човека, срамоти га.
Знала је у браку с Бошком за две ствари свега: за велики рад у кући, и за ретко страсну љубав према мужу. За Бошка је одбегла била, родила му сина пре времена, па је и сахранила то дете љубави пре времена.
Бошко и Тоша просто се заволеше. Али се господин Тоши више од Бошка допала његова кћи. Гледао је у Нолу као у икону, и простосрдачно је признао да је „проп'о”. До верења је дошло брзо.
Она је од Србе очекивала не толико личност колико тип: или неког Бошка, или бар човека који ће бити сличан онима што силазе с планине.
Од мушког света, волела сам највише оца. Ко ти зна, можда је ту било и нечег грешног. Све су жене волеле Бошка грешно, па можда и ја. Лепота од човека, и свршено. Леп кад је намрштен, леп и кад је ведар...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
у XИX веку, кад год је изговарао стихове: „крсташ му се по Косову вија, још разгони Турке на буљуке“ увек видео живог Бошка, његову пламену заставу и његову неуморну руку и сабљу.
“ „Остави ми Бошка Југовића.“ Тада рече српски кнез Лазаре: „Госпо моја, царице Милице, када сјутра бијел дан осване, дан осване и огране
до коња алата; на барјаку од злата јабука, из јабуке од злата крстови, од крстова златне ките висе, те куцкају Бошка по плећима.
не бих повратио, ни из руке крсташ барјак дао, да ми царе поклони Крушевац; да ми рече дружина остала: гле страшивца Бошка Југовића! Он не смједе поћи у Косово за крст часни крвцу прољевати и за своју вјеру умријети“.
Под шатором седе пити вино; посађује Ао десна колена елчибашу Дојчетића Вука, па до Вука Бошка Рајчевића, па Стојана, Степојева сина, па до њега Јовицу Ресавца, кучајинска бојна копљеника од Ресаве, лепе воде