Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— рече поша врло полако. — Не бој се! Знам ја већ како ћу... А шта велиш, Бошко ће се зачудити кад нас види? Она његова поћерка биће таман прилика за нашег Вују.
— А што? — Па могао би и овде у ком селу потражити девојку. Оно ти је газдииска кућа. — Свеједно. Бошко ми неће зар одрећи. Па онда, знаш, боље је потражити мало подаље... Овуда већ свако познаје Вују какав је.
Зељов рикну и стаде тако трзати ланцем да се чак доле до вратница чула звека. Испаде пред кућу Бошко и одазва се: — Ко виче, море, ко? — Сиђиде амо доле, сиђи! — довикну му поп отежући.
Испаде пред кућу Бошко и одазва се: — Ко виче, море, ко? — Сиђиде амо доле, сиђи! — довикну му поп отежући. Бошко похита наниже, па кад угледа попа, притрча радосно вратницама и отвори их. Поп и Вуја сјахаше с коња.
Поп се здрави с Бошком, приказа му свог синовца, па одоше у разговору горе кући. 3ељов лаје, рекао би земљу гризе. Бошко навикну на домаћицу и осталу чељад да дочекају госте.
Поп га погледа мало зачуђено. Утом паде први сумрачак. Бошко навикну на чељад да спремају вечеру. Све се ужурба и разиђе — ко у кућу, ко у подрум, ко у млекар.
Затим упита Бошка шта он вели и може ли што бити од тог разговора. Бошко мало поћута, па рече да све верује попу, као свом познанику и добром пријатељу; да он не налази момку мане; да се могу
Мило попу што Бошко није ораскида, и договори се с њим да ујутру упитају девојку. Вуја слуша тај разговор, а пробија га зној крупан као
Утом се помоли домаћица на врата кућна и рече да је вечера постављена. Бошко и гости уђоше у кућу, где их чекаху остали кућани. Седоше сви за вечеру.
— Сад ћемо, попо — одговори Бошко, па се окрете Стамени: — Хајде, дете, намести попи и овом пријатељу доле на чардаку.
Поп и Бошко занели се у разговор, па и не опазише куд се дену Вуја. Вуја се упути право за вајат, где беху привезани коњи.
— Па, попо, да се не прља... ионако ово руво није моје... — протуњка Вуја. Попо лепо занеме. Бошко гледа забезекнуто час у попа час у Вују.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Осман љути Стојана погуби, Ал' му оће и да главу сруби; Стојан паде, а Осман допаде, Ману сабљом, ал' Бошко не даде, Ужди пушку Бошко, сиви соко, Па Турчина баш у слепо око.
погуби, Ал' му оће и да главу сруби; Стојан паде, а Осман допаде, Ману сабљом, ал' Бошко не даде, Ужди пушку Бошко, сиви соко, Па Турчина баш у слепо око.
Осман паде, а Омер допаде, Али само на големе јаде: Окресну га Бошко по саруку, Одсече му ону десну руку. Јесте младо јоште момче Вуче, Али гледај како Турке туче, Сад за пушку не
Пушке циче а крвца се лије... Али ево Србу погибије! Цика, звека, паде веће Бранко, Паде Бошко, те паде и Ранко: Турска пушка, а на турско зрно, Однесе му оно око црно.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И других. Вук, међутим, каже да у народу има надимак: „Црњан“ и „Црник“, а да народ каже и „Јоване и црњане!“, „Бошко и црњо!“. Па се питам: ко зна ко смо били, откуда дошли, како име добили и зашто?
Душан Матић и (ако ме сећање не вара) Бошко Токин потписали су били, тада, и један манифест комунистичке странке против присуства француских трупа у Мароку.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ЋЕРИМ, Турчин у Сулејман-пашиној служби ЈАЊА, скелеџија ПОРФИРИЈЕ, његов момак ЂЕНАДИЈЕ, СТОЈАН, АНА бегунци БОШКО, Станин син Први, други, трећи ТУРЧИН Један РУДНИЧАНИН Један ГРУЖАНИН Један СЕЉАК Гомила побуњених СЕЉАКА ХАЏИ
СПАСЕНИЈА: Ал’ мајко, мајко, Што ближе идем двору пашину, Све ми је, мајко, срце празније! СТАНА: А Бошко? Ти док се овде тако скањујеш, Бледа ће глава бедем китити. СПАСЕНИЈА: Ах, мајко, хајд’!
Спаса остаје!... СТАНА: А с каквим правом, проклет човече, Отимаш мајци ћерку једину? ГЛАВАШ: Бошко ти јесте син, Ал’ Спаса кије кћи! СТАНА: Није ми кћи? Ти кажеш то, горска прокудо, Лажљиве мајке подло копиле!
Тебе се ради мајка удаде!...“ То беше Бошко!... А у дворови, На макој свили старог војводе Плакаше дете косе злаћане, Не знајућ, јадно, још у бешици, Да му,
А више свега влажна тамница У којој своје дане проклиње И залуд чека лажну замену Сиромах Бошко?... СПАСЕНИЈА: Ох, шта ћу, мајко, или маћехо, Кад снаге немам, моћ ме издаде! Бар да га никад нисам видела!
) Ала су страшни, боже милостив! ПЕТА СЦЕНА На истом месту. Вук напред, а за њим Исак, Ђенадије, Стојан, Ана и Бошко долазе. Пређашњи. РАДАК: Добро ми дошô, Вуче, брате мој! ВУК: Боље нашао!
„Хајдуци!“ викну, а глас јој по ноћи крешти као у буљине... ИСАК: То, канда, беше мајка Бошкова?... БОШКО: Она, несрећна!... Није слутила Да ће за љубав ослобођења Избављенога сина издати! ВУК: Несрећница!...
ГЛАВАШ: Ано, дете, Ено те гледа девер старији! (Ана љуби Хаџију у руку, а он њу у теме.) Но, Бошко, Сад сеја неће више кукати! Ако тек везир сузу не пусти, Јер си му много био у вољи?...
Хајд’ хајд’, хајд‘!... Чамац вас чека, хајд’!... Попо, снаша-Ано, Бошко, хајд’. хајд’, хајд’! (Сви одлазе.) ЧЕТВРТИ АКТ ПРВА СЦЕНА Пашино предсобље. Неколико Турака, затим Стана.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
још и данас), или је било и ранијих других композиција Недостаје слика са нотама из поговора ове Хорацијеве песме. Бошко Петровић, књижевник, приликом свога боравка у Бечу у јуну 1953.
Не мање су ме обавезали најразноврснијим обавештењима и услугама: академик Петар Коњовић из Београда; Бошко Петровић, књижевник из Новог Сада; Милан Токин, књижевник из Вршца; Мирјана Михалек, наставница Музичке школе из
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ДРУГА ПОЈАВА У врту пред кнежевим двором. Капетани: Ђурашко, Бошко и Богдан, а мало даље Вујо перјаник прислонио се, замишљен, уз дворска врата.
Капетани: Ђурашко, Бошко и Богдан, а мало даље Вујо перјаник прислонио се, замишљен, уз дворска врата. БОШКО: Е, што је право, право, Ђурашко; Ал’ ’наке песме не чух, душе ми!
жица гласне тамбуре, Додиром сетним срца боланог — Час меко, нежно, а часом бурно, Дрктајуће си вио гласове... БОШКО: Па да л’ је лепа?... Је л’ бар упола Од првенчета душе болане? КАП. ЂУРАШКО: Лепа, и није — већ како ком, (У себи.
КАП. ЂУРАШКО: Лепа, и није — већ како ком, (У себи.) Ал’ мени памет зане несрећном! БОШКО: Да — ал’ ен’ и Вује! Вујо зацело не зна лагати, А лаже л’ песма, он ће казати. Вујо! Хеј Вујо!
Вујо! Хеј Вујо! Ма чу ли море, не оглувио!... ВУЈО: А што ћу ви?... Ха?... БОШКО: На ријеч једну, Појест те нећу, краворепино!
Та могâ би краворепнику у жље доба и појест, — ма вала и била, што поганога кота ријеч, — у мене би ти се скршио зуб. БОШКО: А зашто, Вујо, зашт’ баш скршио? ВУЈО: Месиште ми је, ђецо, жилаво, — не дâ га бог ни имењацима ми у гори жвакат...
ВУЈО: Месиште ми је, ђецо, жилаво, — не дâ га бог ни имењацима ми у гори жвакат... БОШКО: Ха! ха! ха! гле Вује ти! Међер и вук се уме шалити? БОГДАН: Па како, Вујо? Де причај, како још?
је човјек дијете — избиј зубе, лези у бешику — до јучер се играх јунаках, а данас, под сиједу косу, играм се пасах. БОШКО: Што не вукова, Вујо? ВУЈО: Вукова се данас тета-лије играју, а ја сам ви, ђецо, на вратима свијетле госпође пас.
Ту је доброме синџар одлика. ВУЈО: Е, ’ваки пас за сиједу се косу везује, — а ријеч му је огрљак... БОШКО: Ма збиља, Вујо? Ја је не виђех — Је л’ онолико лепа госпођа Кол’ко је наше песме узносе? КАП.
КАП. ЂУРАШКО (за себе): Песма је узноси? Не знаш је, Бошко, нис’ је видео, А, такорећи, би се стидео, Ниси пред њоме клечô, стрепио, Пред њеним сјајем ниси слепио — Нис’ је
“ ВУЈО: Лијепа?... Не жнава ни српски — како лијепа? БОШКО: Ма стас, и лице, очи какве су? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Очима да те убије, У душу вечно да се упије, Да те залуди,
ВУЈО: Млада је, па се и набијели... КАП. ЂУРАШКО (за себе): На очима ти је бело, дртино! БОШКО: А како господар, ха? А како двор? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Е, ту је чвор! ВУЈО: Господар?... Хм!...
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Слично Селимовићу, Бошко Петровић (1915) после песама и приповедака први роман Долазак на крај лета објављује тек 1970.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Србије и Босне, где је живела породица Бошка Перчиновића, досељена једну или две генерације раније из Херцеговине. Бошко је о свом оцу Сави причао да је био висок као кула, не леп али добар човек, мек као она његова плава коса којује носио
Отуда им име. Бошко Перчинов, отац Станојлин, болешљив као дете, развио се после у лепоту од човека. Висок, танак, гибак, тамносмеђ, мало
За Бошка је одбегла била, родила му сина пре времена, па је и сахранила то дете љубави пре времена. Бошко се после смрти детиње променио према жени и кући.
драга његова лепота, драга јој његова гиздавост, потегне и ради, двоструко, кришом од мужа ради и по туђим кућама, и Бошко се понавља као нико у варошици. Уто се родила Станојла. Отац се кисело радовао: женско, и ружно дете.
И по теби и по мени, ја бар мислим, требало је да је друкчије. — Милица ћути. Знала је поодавно да Бошко њу не види; да је Бошко од оних тихих незаситљивих љубавника који крију и тим више уживају своја уживања; да Бошко има
— Милица ћути. Знала је поодавно да Бошко њу не види; да је Бошко од оних тихих незаситљивих љубавника који крију и тим више уживају своја уживања; да Бошко има вештину да у згодан час
да Бошко њу не види; да је Бошко од оних тихих незаситљивих љубавника који крију и тим више уживају своја уживања; да Бошко има вештину да у згодан час окрене згодну страну своје природе и свога говора.
Милица се доста оболестила после порођаја. Тиштала је и њу ружна девојчица. — Еј, Бошко, куд јој брат не остаде жив! — Бошко међутим одједаред окренуо нову страну.
Тиштала је и њу ружна девојчица. — Еј, Бошко, куд јој брат не остаде жив! — Бошко међутим одједаред окренуо нову страну.
Тако је Бошко увек умео и друге усрећити и себи говети. Уза сав свој много лични живот, није био себичан. Имао је лепу праву памет,
За своје младе године, много је знала, бринула, и самовала. Бошко, још више него пре, или по трговачком послу на путу, или по личним стварима у вароши.
Довео ју је, и венчао се с њом. Чудна беше та жена. Говорило се по варошици да је Туркиња; па Јеврејка. Бошко је тврдио да је Талијанка, и позивао се на црквене књиге.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Још остаде Бошко Југовићу, крсташ му се по Косову вија, још разгони Турке на буљуке. И човек не може да се отме утиску да је народни
отворе на граду, ти ишетај граду на капију; туд ће проћи војска на алаје: све коњици под бојним копљима, пред њима је Бошко Југовићу, и он носи крсташа барјака; кажи њему од мене благосов: нек да барјак коме њему драго, па нек с тобом код
царица Милица; она стаде граду код капије, ал' ето ти војске на алаје: све коњици под бојним копљима; пред њима је Бошко Југовићу на алату, вас у чистом злату; крсташ га је барјак поклопио, побратиме, до коња алата; на барјаку од злата
се царица Милица, па увати за узду алата, руке склопи брату око врата, пак му поче тихо говорити: „О мој брате, Бошко Југовићу, цар је тебе мене поклонио, да не идеш на бој на Косово, и тебе је благосов казао: да даш барјак коме тебе
Ал' говори Бошко Југовићу: „Иди, сестро, на бијелу кулу; а ја ти се не бих повратио, ни из руке крсташ барјак дао, да ми царе поклони
“ „Оно јесте Бошко Југовићу.“ 19 МУСИЋ СТЕВАН Вино лије Мусићу Стеване у Мајдану чисто сребрноме, у свом красном двору господскоме; вин
Погибе ти осам Југовића, ђе брат брата издати не шћеде — докле гође један тецијаше; још остаде Бошко Југовићу, крсташ му се по Косову вија, још разгони Турке на буљуке, као соко тице голубове.
На Сјеници, на равној паланци, онђе бјеше војвода Стеване. А на оној на Босни поносној, онђе бјеше Бошко Бошњанине. На Травнику, граду бијеломе, онђе бјеше Бранковићу Вуче, везир бјеше славноме Лазару.
Дојчегић Вук је (можда) Дојчевић из црногорског предања. Бошко Рајчевић, Стојан (Степојев син), Јовица Ресавац, Орловић Павле и Радобег Мијајло нису познати историји.
Стеван војвода (на равној Ресави), Тодор војвода, Станиша војвода, Бијелић, Златнокосић, Стеван војвода (на Сјеници), Бошко Бошњанин, Обрен-бего, Мијајло војвода и Кратовац Радоња нису познати историји.
ђечерма јолдаш — друг јошт, јоште — још Југ Богдан стари — личност непозната историји Југовићи (Бошко, Војин и др.