Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад се тевтиш вратио те казао цару да је све онако истина као што му је Бошњо казао, цар зовну Бошњу преда се па му исплати за три године што није медреса примала, таман сто и педесет ћеса.
Кадија позва деду, па кад Бошњо пред дедом понови даву, а дедо заинћари, упитаће кадија Бошњу има ли свједока. Бошњо одговори да није нико видио. Тада кадија упита деду би ли се заклео.
Спрам ледине бијаше један поголем чардак, а на чардаку једна богата хаџиница. Кад хаџиница опази Бошњу гдје онако немилице пуши дуван, рећи ће сама себи: „Ономе је човјеку бели некакова велика мука док онолико пуши“, па
рећи ће сама себи: „Ономе је човјеку бели некакова велика мука док онолико пуши“, па спреми слушкињу те јој зовну Бошњу. Када је Бошњо пред хаџиницу дошао, упита га она шта му је, а он јој све исприча шта му се је догодило.
Дедо видје да је преварен, па брже-боље потрча кући, и научи жену да тужи Бошњу да јој је човјек, и да је оставио са дјететом прије петнаест година, па да га сада тужи за нафаку и да тражи од њега
Жена одмах крену пред кадију, те учини даву, као што је дедо насјетовао. Кадија добави Бошњу, те жена пред њим понови даву.
Када кадија пребра Бошњу те му нађе паре, још се више увјери да је он заиста њезин муж, па му одузе све паре и даде дединици, те она оде рахат