Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Тале оде — оста бојна вика, Оста за њим од пушака цика, Далеко је већ јунак умакô — Што ће Хајка кукавица јако?
Па с' пред њега млада врже, Моли, рида, кр'а руке, Ма узалуд све ње муке. Стоји Урош, ближе цика, Ближе иде бојна вика, Дим пушчани већ осећа, Веће друсто — зла му срећа! Ето, ето већ једнога, Ето за њим и другога!
Турчин му зададе, Прва рана: пресече леваку, Другом: главу окрзну јунаку, Трећа беше грднија од ови: До седла га бојна располови. Ломи Арслан, ал' што чини Русто? Куд он шеће, све остаје пусто.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
РАЗГОВОР С увученом српском заставом у мађистрату новосадском Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, зар већ у твојим бојама спава црвена крвца и крвца плава? О чему сниваш кад се не њијаш?
Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, о чему сниваш? Да ли се сећаш векова давних, векова давних, часова славних, шарени лептир кад си још била, по лепом
Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, о чему сниваш? Проблаговала с' у лаком сану суморну зиму народног стида, ал' већ и теби пролеће грану, сарајске чини
Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, о чему сниваш? Ако још има крилатих снова испод окова, ох онда сањај облаке црне што ће их врели јуже да
каква ли си, пуста, била, кад погубих теби војна, од газански што је врата одбијао несавлада! Ти се маши копља бојна, па из грла викну гојна: ,За мном, жене! преда мном је војнов сене!
” Један оца, други сина, сваки друга жали свесна, што издахну под ударцем Самсонова бојна беса. Кô гомила дивљих паса кад нападне тигра звера, так о граја Филишћана на Самсона јурнут смера.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
сила пође зорније; али, након помањег размака, угледаше високе планине и под њима страшне дивове, који бјеху развили бојна крила да се једва могаху прегледати. Тада малакса срчаност војницима, па и војводи.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Онамо, 'намо! за брда она, Гдје небо плави савија свод, На српска поља, на поља бојна, Онамо, браћо, спремајмо ход! Онамо, 'намо, за брда она, Погажен коњ'ма кликује Југ: „У помоћ, дјецо! у помоћ, синци!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
знам, али знам то да би ми било милије бити у најжешћем окршају, борити се на живот и смрт, но после борбе, кад умукне бојна рика, обилазити крваво разбојиште, пуно крви и лешина, где се, хтео ти или не хтео, цела пажња концентрише на оне
Докле год је у живој борби човек је као у неком заносу, и кад умукне бојна хука он чисто као да се тргне иза сна. Али мирно разбојиште, после крваве битке — то је права слика гнусобе; ту све
Да завршим опис овога тешкога дана једном бôном сликом. Кад мрак паде на земљу, бојна рика умуче, а војска се постепено поврати у логориште око пруговачкога шанца.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Јуриш! (Сви вичући: „Јуриш!“ повлаче се са разбојишта. Пушке и бојна вика ућуте. Катуновић остаје сâм.) ПЕТА ПОЈАВА Катуновић, наслоњен на камен, сâм, а мало после Радош Орловић.
Е! е! е!... Богме је то срце Обилићево, тај капетан!... Лав!... Бјеж’, господару!... (Пушке пуцају, а бојна се вика и српска и турска све ближе чује.) ме преживиш, поздрави моју Манду и ђецу ми...
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
и у стилско-изражајним поступцима, на пример, у стиховима о бројности турске војске (Кон до коња, јунак до јунака,/ Бојна копља кано чарна гора,/ Све с' вијају по пољу барјаци,/ кано мрки по небу облаци).
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Иво Сенковић представља нашу младост кроз векове, која је дорастала до коња и до бојна копља — за непрестану борбу. У шеснаестој години он није задрхтао од страха, и успео је да надвлада агу од Рибника и
Викну Милош из грла бијела: „Ето тебе од шта се не надаш!“ Па он пусти златна шестоперца: колико га лако ударио, из бојна га седла избацио; пак потеже копље убојито, прибоде га у зелену траву, пак му све три одсијече главе, кулашу их баци у
Момчил' паде граду низ бедене, краљеве га дочекаше слуге на мачеве и на копља бојна, на наџаке и на буздоване; а допаде краљу Вукашине, удари га оним бојним копљем, удари га посред срца жива.
Напоредо језде добре коње, напоредо носе копља бојна, један другом бело лице љуби — од милоште до два побратима; паке Марко на Шарцу задрема, пак беседи побратиму
Док сатрше она копља бојна, потегоше перне буздохане. Кад удара силан Влах-Алија, кад удара Страхинића бана, из седла га коњу изгоњаше, а на уши
Звечана, побро, до Чечана, од Чечана врху до планине, — све је турска војска притиснула: коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља као чарна гора, све барјаци као и облаци, а чадори као и сњегови; да из неба плаха киша падне, ниђе не би на
Ал' бесједи Орловићу Павле: „Сестро драга, Косовко девојко, видиш, душо, она копља бојна, понајвише а и понајгушћа? Онде ј' пала крвца од јунака та доброме коњу до стремена, до стремена и Ао узенђије, а
Марко, тебе нитко Шарца отет неће, нит’ ти можеш умријети, Марко, од јунака ни од оштре сабље, од топуза ни од бојна копља, — ти с’ не бојиш на земљи јунака; већ ћеш, болан, умријети, Марко, ја од бога, од старог крвника.
Дојчетића Вука, па до Вука Бошка Рајчевића, па Стојана, Степојева сина, па до њега Јовицу Ресавца, кучајинска бојна копљеника од Ресаве, лепе воде ладне; па до њега Големовић-Ђуру, па до Буре Орловића Павла, па до Павла
“ Па погледа оком на војводе, а војводе један на другога, па се добри доитише коња, бојна копља земљи положише, за бритке се сабља преватише, међ' Маџаре јуриш учинише, погнаше се по пољу Бељацу.
Од Жабљака до воде Цетиње све широко поље притискоше: коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља како чарна гора, а барјаци како и облаци, разапе се чадор до чадора, под чадоре красне поглавице, дан данише,
сватове: није шала, није шуркулија, од Жабљака до Цетиње воде ударен је чадор до чадора, коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља како гора чарна, а барјаци како и облаци.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
А тај Геркулес велики на гласу јунак бијаше. Кад разабра куд му се је подела марва, цикну од љутине. Другог пусата бојна ништо са собом не узе кроме један топуз. Самосам оде у гору тражити те харамије где су.
Кано где стоји царева бојна муниција ако и нико не обрће шњоме, опет велику имаду о себи слободу и тврдо обстојање који унутра бораве, нити која