Употреба речи бојно у књижевним делима


Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Од ото доба па све До сада у сурог орла та је навада, кад пабирчи у бојно у поле да тражи себи плуће најбоље, најбоља срца и најбољу крв, на најбоље јунаке му је стрв; на кукавице, издајице,

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

сунце је урна пуна жутог вина глава пуна снаге лик који се обраћа живима петао на њему види кресту јагње — чело бојно орао зна даје то кљун необорив з а змију је то победа змијског цара за човека — претерана обећања и велика

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Ја сам са командиром. Не видим бојно поље, али по темпу паљбе осећам пулс и ток пешачке ватре. Наши плотуни су били прво пребачајни, онда је командир

Обиђосмо мртво тело, осећајући потајну језу, и пожурисмо... Угледасмо бојно поље. Лежали су мртви на свима странама између поломљених пушака и разбијених ствари, скотурени, опружени, са

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Изишла је и она два пута на бојно поље, Познати су јој и већи ратни походи, Чак је и пуцала, ал реда ради, без воље, Пазећи да неког случајно не

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Ето отуд пресвете матере Богородице на врану коњу, на златну седлу. У рукама носи бојно копље: Гдје те стигне да те жигне, гдје починеш да погинеш!

Не хте вуче шуту клати, Не хте шута пелин пасти, Не хте пелин брду расти. Ја набавих бојно копље, Да ми копље вука боде.

Ја наложих живу ватру, Да изгори бојно копље. Не хте ватра копље горет’, Не хте копље вука бости, Не хте вуче шуту клати, Не хте шута пелин пасти, Не

Ја донесох бојно седло, Да убије вранца коња. Не хте седло вранца бити, Не хте вранац воду пити, Не хте вода ватру тулит’, Не хте

Ја донесох малог миша, Да преструже бојно седло. Не хте миш седло стругат’, Не хте седло вранца бити, Не хте вранац воду пити, Не хте вода ватру тулит’, Не

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

У овој ужурбаној спреми, при погледу на ове дуге редове војске, који одмереним кораком одоше на бојно поље, откуда се већ пролама грмљава топова, има нечега што одушевљава и уздиже.

Изађем на вис више Алексинца и заузмем згодно место у редуту број 4, да посматрам борбу. Одатле се лепо видело све бојно поље код Тешице. Ја ћу овде да предам утиске, како сам их редом сам добијао.

А баш у тај мах сунце утону на далеком западу иза српских планина. Бојно поље још це замало искрило и трептало, обасјано малаксалим зракама утонулога сунца, па се онда постепено погасише

последњи зраци; колико се твојих светлих искрица преламало у капљама људске крви, којом је данас тако обилно орошено бојно поље; колико је самртних уздаха на бојишту изумрло са изумирањем твојих зрака; колико се сузних очију заклопило при

Вечерило је, сутон се полако спуштао с висова Јастрепца планине на бојно поље; ту се мешао са димом, што се поче дизати из околних села, и тиме постаде још гушћи. Дим!

дима поцрнели батаљони враћали су се на своја ноћишта, по логоришту се загореше огњеви, по болницама попалише фењери, бојно поље опусте, а болнице и лазарети оживише да се у њима крпи и поправља оно што је данас у крвавој борби раздерано,

Уопште нашло се ваздан предмета као повод да се наздравља и пије. Док це y шанцу светковало, ја изађем на бојно поље у шуму, да видим изближе ову турску касапницу.

Тада те обузме нека језа, и ти се грозиш и бежиш док за тобом не остане далеко смрадно и ужасно бојно поље, пуно стрва, трулежи, крви и костију.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Није л’ Рима древног сила Полубожна негда била? Све раздора сруши власт; Лети Србин, лети вољно На Косово, поље бојно, Нагли своју у пропаст. Сабље звече, Брда јече; Крв се лије, Срце бије. Коњи вриште, Мајке пиште, А јунака ране тиште.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Дванаест хиљада оклопника које је Вук Бранковић одвео Турцима сматрају се као озбиљан узрок пораза, а бојно поље притиснуто је хиљадама бораца и по свршеном боју хиљадама лешева. Војвода Пријезда не брани сам Сталаћ.

Ал' не чека Страхинићу бане, но на њега ђога нагоњаше, па на њега бојно копље пушти. Удари се јунак на јунака. Пружи руке силан Влах-Алија, у руку му копље уфатио, па ти бану ријеч

“ То му рече, бојно копље пушти, од прве га обранити шћаше; бог поможе Страхинићу бану, има ђога коња од мегдана: како копље на планини

Ако ли ми бог и срећа даде те се здраво у Крушевац вратим, уватићу Вука Бранковића, везаћу га уз то бојно копље — као жена куђељ' уз преслицу, носићу га у поље Косово!

“ Ал' бесједи Владета војвода: „Та ја прођох кроз Косово равно, и ја виђех Милош-Обилића: он стајаше у пољу Косову, на бојно се копље наслонио, бојно му се копље преломило, пак на њега Турци навалише, досад мислим да је погинуо; ал' не виђех

ја прођох кроз Косово равно, и ја виђех Милош-Обилића: он стајаше у пољу Косову, на бојно се копље наслонио, бојно му се копље преломило, пак на њега Турци навалише, досад мислим да је погинуо; ал' не виђех Вука Бранковића, не виђех

Кад то зачу од Прилепа Марко, он тад пушћа своје бојно копље своме Шарцу између ушију дели-Муси у прси јуначке; на топуз га Муса дочекао, преко себе копље претурио, пак

Шарцу између ушију дели-Муси у прси јуначке; на топуз га Муса дочекао, преко себе копље претурио, пак потеже своје бојно копље да удари Краљевића Марка; на топуз га Марко дочекао, пребио га на три половине.

А кад Марко бритку преби сабљу, бојно копље сломи наседмеро, па га баци у јелове гране. Узе Марко перна буздована, узе њега у десницу руку, па га баци с

Дигоше се кићени сватови, отидоше двору бијеломе. Кад су били насред горе чарне, ал’ у гори дињар Бањанине, на бојно се копље наслонио, све сватове редом пропустио, а кад дође лијепа ђевојка, под ђевојком коња уватио.

Но погледај, мила снахо моја! Но погледај пољем пред сватове: штоно јунак на коњу вранчићу бојно копље носи у рукама, златан сјаје на плећима штитак, а красте му лице нагрдиле, иза краста лице поцрњело, оно ти је

Куд се оно Максим затрчао?“ А не види јаде изненада. Кад допаде дијете Максиме, на Милоша бојно копље пушти, бојнијем га копљем ударио под челенку међу очи црне: на затиљак очи искочише, мртав паде под коња дората.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А свети мученик Меркурије лежаше у ћивоту у великој цркви, и његово бојно копље више ћивота му стајаше преко чивија обешено.

Широм мало и велико, деца и жене, ко што може бојно дохвати у руке, потрчаше с големом виком кричећи напоље. Толико је све то весело било што не може бити.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности