Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Најчешће је сликао светог Николу, заштитника свију путника, као што је и сам брадоња био. Њега је обично правио по свом лицу и подобију.
Е, не знам како је њему име. За љубав својих сељачких муштерија, скољених свакојаком невољом, грешни брадоња одступао је у сликању од утврђених црквених канона.
Идући од села до села, брадоња би понекад уз пут застао крај каква пашњака, извадио блок и почео да црта неко коњче. — Баш ми нарочито не личиш на
Једне године, о Михољдану, нашој слави, нађоше се заједно код нас у гостима сликар брадоња, Петрак самарџија и дједов рођак Сава, некадашњи познати лопов из Лике.
Ми, дјечурлија, такођер живахнусмо и потрчасмо да тражимо дједа. — Ђеде, ђеде, ено брадоња слика! — Гдје слика? — прену се старац и погледа пут наше гостинске собе. — Ено га код појате. — Код појате?
Ту опет застаде, на неколико метара подаље од сликара, и прокашља се. — Хајде, стари, приђи, приђи — позва га брадоња не прекидајући посао.
— Коњ, кобила, то ти је иста ствар. — Иста ствар? — понови дјед потиштено. — Ма шта је теби, стари? — зачуђено ће брадоња дижући поглед с блока. — Шта ми је, шта ми је? — опет понови старац с муком се упињући да дође к себи.
Гдје вам је онај што вам прави коњске иконе, питао би. Не би више смјели у варош, на пазар. Брадоња се насмија. — Говориш ли ти то баш озбиљно! — Како нећу говорити, јадна ти мајка.
Тражи себи конак гдје год знаш. — Добро, Раде, добро. Сад се и брадоња нађе побуђен да се поново умијеша: — Стари, ово ја скицирам да лакше могу насликати светог Ђурђа како јаше, еј.
Сликар брадоња већ много мирније суди о читавој ствари. — Чујеш, Раде, па не мора то баш бити нека ту, домаћа Маријана.
— Јок, брате, баш никад — тврди дјед, иако му није сасвим јасно шта га то брадоња, у ствари, пита. — А зар твоја покојна жена није понекад уздисала и теби се пожалила на нешто из дана своје младости?
Жао ми, браћо, младице, начисто увену грешно чељадешце. — Није ту лако лијека наћи — вајка се брадоња. — Мораш, просто-напросто, пустити да се рана сама смири и зацијели. — Рана! Каква сад рана, ко се богу моли?!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Сетила се, засмејала и прошаптала: „Мој брадоња.'' Док су јој прсти полако клизили по чврстој белој купи и заборављено застајали на вршку, тамном и шиљатом као зрно
У суседним кућама жене врискаво закукаше. — Не лај, радикалски брадоња! Ништа тебе не питам. Теби се, председниче, обраћам: где је општински печат? — Овде је општински печат!
А шта би ти, Аћиме, радио кад бих ја овом народу рекао због чега се мртваци црне по снегу?... — Ти си, брадоња, за ову несрећу крив! — замахну војник кундаком. Никола младићки скочи и потрча према Аћиму.
“ одговорила преко рамена и презриво: „Шта си ти, брадоња?“ — он је постиђен до нокта на малом прсту, задављен лупњавом срца, готово потрчао низ улицу, јер јој је у искошеним и
у њему, да не престане да гори та Вукашинова мржња, јер је, сигурно, његова, јер само Тошићева крв може да каже „брадоња“.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Можда би деца могла да испитају шта то Татага ради? — сети се неки брадоња. — Она једино малишане пушта к себи... Одбијање деце да уходе старицу изазва још веђе запрепашћење. — Откуд то?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
другом, раније су се у мраку причињавала све некаква чудовишта: те некакав див с главом као пласт сијена, те страшан брадоња с лепезастим рукама и канџама, те црна баба с торбом.