Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
доживео. ЋОПИЋЕВЕ ПРИЧЕ ИЗ ДЕТИЊСТВА И Постао је обичај да се, кад је реч о Бранку Ћопићу (1915—1984), издвоји оно што је писац урадио у првом, предратном периоду свога стварања, и што је скупљено у
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Аналишући Тугу и опомену, један данашњи критичар поставља питање које је у исти мах и одговор: »Да није Бранку баш шкодио народни правац којега се доцније уз Вука латио?... Да није било Вука, ко зна какво би било певање Бранково?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Зар ти никад није на ум пало Што си негда Бранку обећало? Србе брате, и Српкињо селе, Којима се јоште данци беле, Растав'те ме са овом даљином, Моје кости оперите
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
• У малој едицији „Поетике српске књижевности“ објављени су зборници о Момчилу Настасијевићу, Бранку Миљковићу и Васку Попи.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
то ће кандилце као звезда сјати И српској ће слози нову светлост дати У најцрњој ноћи неће бити мрака — И тада ће Бранку земља бити лака. »Стармали« 1883.
Краков, Станислав - КРИЛА
Тада мајор Милорад гологлав, рашчупане косе, сав модар у лицу рече ордонансу Бранку: — Пре него што би пали у ропство, убићеш мене и ађутанта. — Не, не, ја ћу сам, — муцао је преплашени Душко.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А њему све упали. Лекари су тако закидали Бранку једну болест за другом. Израчунао је он да ће пред истек боловања бити потпуно здрав.
Точкови поломљени. Војници подигоше ћебад са лешева. Ми принесосмо руке шлемовима у знак поздрава. По ручнику Бранку било је чело размрскано и видео се мозак.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
А то је оно што је данас још потпуно нејасно. Баш због тога свега ни оваква, према Бранку Радичевићу наизглед потпуно равнодушна Антологија није, јер неизбежно не може ни бити, без његовог некако прећутаног
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Другови погледаше у Павла, али се дуже задржаше погледима на другу Бранку Каленићу: „Ако Бранко не зна шта је то, нико не зна.” — Шта мене гледате?
Павле је онда осетио у себи неки сујеверан покрет: да је много два песника из исте клупе, и да он сигурно смета Бранку. Зарекао се у себи да дуго неће ни писати, ни слати песме.
То није мала ствар, господо! — Бранку се очи засветлеше. Два друга скочише на ноге да траже реч. Бранко учини руком да треба чекати.
Милан, фино умна израза на лицу, амбициозно затегнут у сваком дамарићу, питао је тих дана Павла о Бранку тачно оно што је мало раније питао Бранка о Павлу: — Шта мислиш, Павле, хоће ли Бранко једног дана бити велики човек?
Једних ферија је Павле путовао по Енглеској, и стигао кући кад се Бранко већ био вратио у Беч. Друге године, Бранку се насмешила срећа, добио награду за темат, помогао му мало и Павле, и он је отпутовао у Италију на три и по месеца.
— Господин Тома се збиља вратио на рад. Али је лекар казао Бранку: — Шлог, шлог, младићу мој! — Бранко се трже: како та шаљива реч може да буде озбиљна и кобна. — Шта да се ради.
Позли му, стаде да заплеће језиком, и сруши се Бранку у наручје. После четири дана гробље однесе господина Тому. Све је било пристојно и мирно.
И она је волела Рим и тезу. — На кућу Каленићевих сад тек паде туга. Сиротиња запрегла младу жртву. Слом у Бранку је био очевидан.
Јеси ли био скоро код њега? Ја не могу, не стижем, а често и лежим. — Био сам, и разговарали смо о Бранку. Ја му причам како је Бранко утучен и увређен, а он каже: Поздрави Бранка, и реци му да увређено срце не слуша,
— Истурене тврде очи фрау Розине још се више укочише, али потресна је била та слика матере утолико више. Бранку је мати удесила у малом сопчету из баштице „кабинет”, а Павле је слао књиге.
— Не, госпођо, смрт није ту, али баш зато треба да останете. — Истога дана стигоше Бранку два отказна писма: од фрау Розе и од Павла. Павле је писао дугачко и врло полетно писмо.
Одлична књижица. — Нашла је књига пут и у Лику. Фрау Роза је показивала Бранку личке новине: Лика топло приказује дело, и назива Павла својим сином.