Матавуљ, Симо - УСКОК
“ То због љетине. Али се ни кнез ни његови браственици толико у срцу не радоваху свијетлим празницима, које обично весело очекују Срби. А зашто то, разабраће се домало.
већ мрак, горе на његушком пољу, под широким зреником, према одсјеву снијегом покривеног Ловћена, биваше све видније. Браственици с бјегунцем, скренувши налијево, брзо стигоше за један хумак, гдје је било драгово браство, осам кућа, прилично
Сви су браственици зато да се вјеридба развргне, само Крстиња не попушта, а кнез се поводи за њом. У даљем разговору дознаде да се Мргуд
Помисли само то да барјактарство није прешло на њега, но на млађега му брата, не дадоше му његови рођени браственици! — Па шта ће бити, најпослије?
Видећи како је Лабуду тешко, Крцун се ухвати с Јанком, али након њеколико удараца прекидоше, јер уђоше сви старији браственици: кнез Драго, Маркиша Стевов, Мирко Јокашев, Стијепо Мрков, Пуро Перов, Стево Бајов и поп Марко.
дана напријед кад ће бити свадба; сваки треба да донесе по пециво, а њихове жене по погачу и боцу ракије или вина. Браственици дјевојчини такође доносе у њену кућу по пециво, по погачу, пића и марама, да помогну даривање сватова...
С лијеве стране совре сједа стари сват од дома, па редом браственици и својте. Е, онда почињу здравице. Прву напија сватовски стари сват, а послије ње ставља новце на погачу у име
Тако стигну у своје мјесто, гдје младожења чека у цркви. Из цркве иду кући, пред којом чекају браственици и својта и свекрва са мушким дјететом у наручју; пред вратима је прострта пустина, преко које млада унесе дијете у
Једва чекам! Јанко је разумио шта Крцун мисли, јер то не бјеше први пут да о тој ствари разговарају. Знао је да се браственици у потаји спремају да изненаде и обрадују кнеза Драга главом којега Мушовића из Никшића, јер један од њих уби Милуна.
Одатле посла Марко свога сина Лабуда у браство. Око заранака дођоше сви браственици, на челу им кнез. Ниједан друге ријечи не рече, осим што Јанку честиташе ране, па га узеше Рако Мргудов и Стево Бајов
Стане Сердарева, мати Крцунова, бјеше унакажена. Браственици мирно сјеђаху поред мртваца на путу, слушајући потанко причање Марка Јокашева, а кад се вратише Рако и Стево, онда
Медик је сâм те ноћи бдио. Рањеник освану ведрији и снажнији, те лакше поднесе испирање и увлачење упретка. Сви се браственици изређаше обилазећи га. Дођоше и три старија Петровића. Истога дана оправи кнез гласника к владици на Стањевиће.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„А, гле!“ удари се сердар дланом по челу, „а камо нам ускок?“ „Какав ускок?“ упиташе браственици зачуђени. „Ево га, ми га и сметосмо с ума! Дижи се, братко, дижи. Ходи, сједи да пијеш!
“ Момци пуцаху сваког часа с врата. Браственици готово сви, измјенише се у полажење. Пило се и веселило до саме зоре. Јана преобукоше у црногорско рухо и затакоше му
“ „А да сердар, што он вели?“ „Сердар неће да погази вјеру.“ „А да ко смета, онда?“ запита медик зачуђен. „Ми, браственици!“ одговори младић. „Чуј, видару, ја ћу ти повиједати, у мало ријечи“, прихвати старац.
„Ако је обичај стари и правица је стара, па гдје се њих двоје за грло шчепају, ја бих уз правицу стао! А моји браственици, бјесмо баш на моме гумну, четрдесет грла, сви у смијех и потврдише то. На томе и прекидосмо.
Дијете је било зловољно и тужно. У мрак дођоше браственици из града. Сердар са женом и снахом стигоше најпрви. Како бјеху уморни, одмах по вечери полијегаше.
“ „Тако је тако, нека прича даље ђетић!“ рекоше браственици. „А што ћу даље причати? Немам шта! Остадох тунак као прикован. Видјех да је истина што људи кажу да крв притеже.
ст Господару!“ одговори момче запањено од чуда... „за то нико знао није!“ „Јест Бог!“ рече Владика оштро. Сви браственици, у највећем чуду, окомише очи на Владику. Момче се поче трести. „А рашта? Говори!“ нареди Владика.
А ти, ето, знаш све и што је скривено...“ „Говори, море, говори сад; казуј све!“ стадоше бректати браственици му у највећем једу. „Мир, људи!“ загрмје Владика. „Истину је рекао, ја знам.
„А ђевојка као вила!“ одговори ђакон. „Грехота!... Па шта би?“ „Богме, сердар би одржао вјеру, али браственици се противе. Рекли су ми у очи: нећемо!... Ђевојка би, иако преко воље, послушала оца.
“ одговори Петар, шура му. Она двојица за које Петар помену бјеху са Цеклина, његови браственици. Цуца бјеше Радојев брат, што је петог дана с Владиком говорио.
„Сердару! о-о-о сердару!“ дозиваху његови браственици са свију страна, таман кад он из авлије. — „Ето ме, браћо, ха момачки!“ гракну он. — „А да како! зар ћемо ми најзадњи!
Већи дио Његуша бјеше већ пошао са стоком на Ловћен, па и браственици сердареви. Он са својијема остаде још за који дан, док се боник опорави.