Црњански, Милош - Сеобе 2
Док је био у Темишвару, Павле је осећао, при сваком откуцају срца, да са њим, у Росију, иду многи – и братенци, и сератлије Трифунове, и читава села у Поморишју и Потисју. Сад је осећао да полази сам самцит.
“ В ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАО По причи Исаковича судећи, његови братенци стекли су утисак, после, да фамилија Божич није онаква, какве су биле породице њихових сународника, које су, раније,
Очигледно, куће су биле све раскошније, и луђе, што се више ближио престоници царства. Он и његови братенци, богати Исаковичи, били су навикли на простоту и сиромаштво.
А однекуда се чула и сова. Исакович је, као и његови братенци, био сујеверан. Није волео да чује сову из мрака. Био је још увек запрепашћен бестидношћу госпоже Евдокије, која га је
А рече, да ће Агагијанијан свршити све остало. Као узгред, додаде да око чинова, које има његови братенци, у росијској војсци, да добију, има неких закачаљки, али да ће се све то лако уредити, кад у Кијев стигну.
Можда би, вели, било добро да и његови братенци дођу у Вијену и да се представе грофу Кајзерлингу. Волков додаде још и то, да ће Чрногорци, који кажу, да су рођаци
Куд ће Чрногорци, код Митровице, у Росију? Павлу се, тамо, у Енгелбирти, чинило да чује, како му се и братенци смеју. Како му његов дебели Ђурђе довикује, да његов вахтмајстер, Пивар, који је у штали одрастао, зна боље, него
„Зум Голденен Хирсцх“. У том трактиру, становали су и његови братенци, са женама, и он је молио да им се јави да је стигао.
Њене зелене очи биле су светле од радости. Пала је на Павла – који је био застао у улазу, да се распита, јесу ли му братенци, горе, у соби. Била га је загрлила, као да му је жена. Почела је, као нека његова жена, да га љуби.
Као и да није било. А оно што је речено, као да нико рекао није. Међутим, кад би га братенци, доцније, у Росији, у његовој кући, у Бахмутској провинцији, намолили, Павле би испричао, понешто, о тој својој,
Сретан је што одлази далеко. Није се за профоза својих сународника родио. Тако мисле и његови братенци. Господа овде врло су љубазна, све обећају, све потписују, па се смешкају, па после све поричу. Уздишу.
Исакович је сад, као официр росијски, морао да пази да не посумњају, у Команди, да он и његови братенци буне своје сератлије, који су били развојачени. Звао је Трифуна зато, да му дође у трактир.