Црњански, Милош - Сеобе 2
Ђурђе се сиромах колебао. Признавао је тасту да се ни њему не иде у Росију, али, ето, зарекао се братучеду, а потписао списак Шевичу, па му је тешко. Извукао би се он, да може, али како?
Петар је на то, још увек смешећи се, здрао руку Павлову, са својих ширита на грудима, и говорио братучеду, право, у лице, мирно, али са мржњом: „Дур! Кад ти кажем! А што се ти, дугоњо, мешаш у ово?
Павле је онда запрепашћено гледао у Ану. Био је зинуо. Сиромах Ђурђе, који је и сам хтео, пажљиво, да да на знање, братучеду, прави разлог Петров, за љубомору, поче да кори жену, што се уопште меша, у то.
Павле јој то, на повратку, у колима, и рече. А она му одговори нешто чему се није надао. Она, каже, не може да каже братучеду свога мужа оно што се не каже, али хоће да му призна нешто, да остане њихова тајна.
Свом братучеду, Ђурђу, поновио је, неколико пута: „Научих, дебели, у Вијени, међу сународницима, разлику, између добра, и зла!
На лицу му није било, ни трага, неке мржње, на Павла. Био је, крвнички, избријан. А приђе свом братучеду мирно. Стаде уз њега, без речи, тако, да су му сабља, и рука, додиривале Павлову слабину.
Под јајца ће он митрополиту. Павле је говорио братучеду да не би требао да пође, кад је Месец ушао у последњу четврт. Не ваља путовати уочи Преображења.
Ћипико, Иво - Пауци
страну, али, види се, снага га издаје —Нико, брате, — поновише јаче у један глас, остављаш ли све твоје Ради, своме братучеду, сину Илијину? Нико погледа празним погледом, усне се макоше, и нешто неразумљиво с тешком муком истиснуше. — Ха!
него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило како је покојник на самрти опоручио своје имање своме братучеду Ради, сину Илијину.