Матавуљ, Симо - УСКОК
— Тако је, брајо! Али шта ћеш кад Драго не дâ о томе ни зборити! Ето, не даде је за добра човјека из Чева! А ето сад...
Онда Милица изиде из колибе и загрли Стану. А кад се цура врати, Стане застаде и зовну кнеза: — Молим те, брајо, на једну ријеч! Кад јој се кнез примаче, она се поче шчињати, поче шапатом: — Мучно ми је!...
— Како то!? — запита кнез у чуду. — И... Милице што се тиче и Јанка! — Како то!? — поново он у већем чуду. — Па, брајо слатки, загледала се дјеца једно у друго, а ви их раздвајате! — Шта! — викну кнез... — Да није он теби што говорио?
Рече ми: „Хоће и Јанко да свети Милуна, да би се и Милици боље свидио!“... Кнез ћуташе. — Љутиш ли се, брајо! — запита Стане бојажљиво. — Љутим, ваистину, што ми то прије не рече! — одговори кнез, а глас му дрхташе...
А пази како једно с другим готово никада не зборе, а очима се траже! Не узми са зле стране, слатки брајо, јер да обоје нијесу чисти и сувише мекообразни, одавно бисмо сви знали шта им је!
— А како би било, Стане, да се ти поразговараш с Јанком? — Е, брајо, то сам и чекала да ми речеш? Хоћу! Али ти мени сад реци чисто, отворено: хоћеш ли га за зета? — Хоћу, божја ти вјера!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
На то, невјеста једна донесе ми у шаци неколико укљеве и колико нокат рметинице, па ће мени: на, брајо, па јеђи сит!... Камена ти та ситост, дијете, помислих...
“ „Ја из цркве најприје к вама, као што сам вазда чинио...“ „Знам, богами, фала ти брајо!...“ „А они су пошли прије мене, прије много, јер сам прекађивао гробове...
“ „Е Божија воља!“ рече с уздахом домаћица, „ма сједи брајо, што стојиш!“ Поп наелак сједе. Наелак сними торбицу испод пазуха, па прислони уза чланак од ноге.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ми... онај... да речем, ми јево не желимо зла никоме, а телиш својој крви, своме брату, али... али... — Ајде, брајо, Јуре, ајде кући, жив бија! Ајте сви, и онако је већ касно! — прекиде га Осињача, блиједа као крпа. — Али...