Црњански, Милош - Сеобе 2
Трандафил није Павлу испричао то јасно. Понављао је само да му је жену одвео калфа у комшилуку, Бркич, враголан. Велики враголан. А није знао како је то Бркич удесио.
Понављао је само да му је жену одвео калфа у комшилуку, Бркич, враголан. Велики враголан. А није знао како је то Бркич удесио. Нити зна, каже, куд одоше, ни где су, нити кад су почели да се лолају, нити то попови знају да кажу.
Седи, каже, увече уз свећу и понавља да је Бркич велики враголан. Успављује децу и пере им пелене, својеручно, а не може да заспи ни у зору.
причао је сад, о браколомници, госпожи Фемки, Трандафилки, срдачно, радо: Јесте луда, Футошкиња и по, а онај враголан Бркич успео је да је обрлати, као ајгир ћору, али се ето вратила, ипак, деци и мужу, па ће сад опет живети лепо.
Он је са њом, као и са госпожом Евдокијом, у неком далеком сродству. Само није сад неки Бркич у питању. Него неки Мија Пачич, млади, лепи, барбир, који је, кажу, долазио, суботом, Трандафилу, да га мије и фризира.