Матавуљ, Симо - УСКОК
— Чух! — рече бркоња одбијајући густе димове. Сви се замислише. Два-три пута заусти Приморац да њешто рече, али се савлада.
Сви бјеху незадовољни тим одговором. Поп само одмахну главом. Бркоња такође то учини, па рече: — Тô јест, кнеже! Велика је ћесаровина и јака је, особито сад, кад је сломијен Наполијон!
— А све ли знаш, јадове, ђаво те знавао! — рече Перо Пуров. Бркоња Рако настави свој пређашњи говор, као да није ни било тих дугачких уметака: — Но се туже, кнеже, на намете и на
Она два млађа пјевача запјеваше други стих бржим нагласцима: „У Ро-ви-не, у То-ма-но-ви-ће!“ Поп и бркоња, дебљим гласовима а истијем начином, поновише тај други стих.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Замисли, необријан лопов, дугоња и бркоња, обучен као сеоска млада, маршира испред двојице наоружаних „дјевера“. Хе-хе, у жандара бјеше мудра глава, ухватише
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Покренут вјештом Ћосином руком, заигра жрвањ са дивљом хуком и пође послу свом, а усред горе, у истом трену, Бркоња див се из сна прену и поче страшан лом: „На ноге, диви, другови смрти, овамо гвозден бат!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Не богами и божијег ми слова!“ загрми сердар, „то не смије нико рећи!“ „Е ма чоче смије, кад је истина!“ рече бркоња благо, па још блаже настави: „Али, посад неће!
) и јуначке јаде пребродити, а камоли — погледај!“ То рекавши бркоња, уприје руком пут ове тројице својијех другова, те згоднијех момака, у првом цвијету младости.
„Не треба, сердаре, ми смо се за то побринули!“ рекоше момци весело, а бркоња Радоје искочи на врата, те унесе натакнута брава, којег су пред кућом прислонили били. „Е, Боже помози!
„А што вама шће да пуцате?“ „Ваистину нехотице. Пушка се одапе моме буразеру, срећа да не уби никога!“ одговори бркоња. То бјеху: Радоје и брат му, Петар и Марко, синовци сердара Пеја.
“ Затијем, исти Марко, протегну се, па рече: „О, људи, што ме рамена боле!“ „Богами, и мене!“ дода бркоња Радоје. И још двојица тако се потужише. „Боле вас једнако сву четворицу, јер сте се једнако и утрудили!