Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Баш нека иђе одма! — ободе коња и одјезди. Кушмељ и Осињача изгрлише Бакоњу, препоручујући му да слуша стрица Брну, да запази како га Јерковићи љубе, па нека се баш за њихов инад подобри. Стипан и Бакоња пођоше.
Возари изведоше Брну, па легоше под ракиту. Стриц и синовац пођоше мучећи кроз дубраву. Лишћа још бјеше на старој древади, али још више
стрицу и донео му воде, одастајао јутрењу поспремио стричеве ћелије, онда би чекао свога „вра“ (тако укратко зваше фра-Брну) да се врати са доручка.
А кад још Чимавица заиска и доби допуст да оде дома на њеко вријеме, онда се страх усели у све слуге па дохвати и фра-Брну.
Онда се вра таче душе, па му ста казивати главније ствари. Срдар се љутио на „изумисли дичурлије“, а највише на фра-Брну, који је баш „подитињија“. Али кад је морала његова љутња досећи до вршка, онда баш омеча те не караше никога.
— Не бој се!... Излази!... Та знаш да Брну ни лубарде не би пробудиле у првоме сну! — соколе га другови. — Ајме мени!
Доцкан у ноћ стиже из града „комишијун“. Дође Шкељо да то јави фра-Брну, те Бакоња изађе са стрицем пред манастир, гдје већ чекаху остали фратри.
Избор је био писменијем гласањем. Кад скупише цедуље и прочиташе, а то „жребија“ паде на фра-Брну. Узалуд се он томе противио наводећи своју болест у палцима, морао се примити да буде старјешина за три године.
Фране. То је све много утјецало на фра-Брну и то, ваљда, поможе да му се чудна болест рашири из палаца у стопала. Онај млади љекар из варошице прописа му њеке
То је Брну много узнемиравало, али не смједе опоменути пакосног Вртирепа. Други инокошњак, Срдарина, јегленисао је са Шкељом.
— То је истина! — рекоше сви. — Бог да живи вра-Брну! — Знала би нам душа да је онај манитац остâ за гвардијана — настави Бељан.
А ти дођи о св. Франи. У повратку се бербе Тетка и Срдар нађоше Брну гојнијег и мрачнијег него што га оставише. На прозорима бијаху најдебље књиге, а поред њега на дивану огртачи.