Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Изгледало је да јој нема краја. Као потоп. Најзад је замукла. Крошња брончане зуке, која као да није звук већ само голо трептање зрака, држала се још само око звоника; кроз њу су се залијетале са
и уважење и вилу с енглеском травицом и античким амфорама на жељезним троношцима, можда и малу јахту, па чак и оне брончане аплике на стубишту — све је то сиромах човјек изборио неуморним радом обрвних мишића!)...