Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
крошњи с вечери на ветру, никле из воде, из птица, из гробова и вукова, његове речи, златне и зелене, цветају, брује и расту.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ОПСЕНА Ти си као звезда једног јутра славе, А у мени оста као црна рана; Ти си триста врела што брује и плаве — Да сва буду једна суза отрована.
Увек заљубљено у вечност, док брује Њиме сјајне сфере, страсно и далеко... И кад очарано куцне срце неко, То је моје срце што се опет чује...
Ти си искра мога мача победнога; Сто музичких врела што брује и плаве; Поглед који хоће да сагледа Бога; Пехар из ког пијем страшно пиће Славе.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Игра коло, брује гајде, а дечурлија трчи око кола или вија једно друго и провлачи се између играча и играчица, бацају шешире у коло и
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Тога дана Крушкотреса су негдје у планини гадно изболе пчеле, па му је у глави још увек зујало и бучало као да у њој брује најмање двије кошнице пчела и меље једна воденица.
Милићевић, Вук - Беспуће
сутон, са потамњелих фреска помаљају се главе и руке, по окићеним ликовима игра одбљесак од безбројних свијећа, оргуље брује, појачане одјеком, хор женских гласова у заносу пење се у небо и слама се о старинске, непробојне зидове, и наједном
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А звона звоне! Не звоне, него некако тихо, издалека, као свом снагом и на све стране брује, колебају се. Кандило пуцкара. Миришу опајани ћилими у соби и слама из асурâ. Са улице се разабиру већ гласови.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
) А боров вјетар куд би да вије? Пут сињег мора, пут Паноније? Недјељно подне: брује пчелице, смола мирише - пућка цицвара; лукац са трема баца свјетлице, а поврх смока титра испара; приљежно зоба
Гужва, и смуди, неправди браду трубачки септет с Огњене језгре. Бронзано брује - постају звона јаросне трубе са Јерихона.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Звона, што брује у звоницима, смирују се, на црним балванима, као велике тичурине у кавезу. Блед и уморан излазим из цркве, осећам како
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Већ два дана како траје бурно веселе по целом граду. Свира музика, звона звоне, пуцају прангије, брује песме, расипа се пиће.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Седе у клупу, отвори књигу и поче да разгледа Византију. Око њега брује и узвикују гласови, пред очима му трепере црна слова, а мисао му отишла далеко — у ВИ век.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Воћњаци, цвећа и песама пуни, Где зачикују косови славује, И на овцама, зараслим у вуни, Клепетуше што равномерно брује.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Што то тресе моје ледне груди? - Трошни пеп'о лако се не буди. Канда брује топови са стране Где сам младе проживов'о дане. Ил' се руши, ил' се нешто зида, Ил' баш раја окове раскида?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
белом, од месечеве светлости и прашине, путу, вочићи одмичу сами, кола шкрипе, циче, велики Месец залази за дубраву, и брује бандере и Морава шуми, а он испружен, на сену, гледа у небо пуно звезда, удише Мирис траве и пева, пева: О... о...
И као ови млазеви, што онако фино преду и јецају, и као најфинија невидљива пара свилено брује, и нису млазеви, већ истинско брујање што допире из бескрајних низова телеграфских стубова који промичу, путују, лете
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Још га нема, не враћа се, А њу бриге вуку, — Ово ј’ место њојзи свето: Ту јој стиснô руку. Ту још брује оне речи Друга миленога: „Надај ми се, љубо моја, Мајко чеда мога!
»Вијенац« 1894. ЉУБА НЕНАДОВИЋ Јуче чусмо: „Љуба ј’ болан“, Данас звона тужно брује. Сутра ће нас бол савладат’, Шаптаћемо: „У гробу је!“ Немој, туго, овде стати, — Ређаш дане, ређај даље!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тешко ми је извући се нагло из овога друштва. Моје се мисли растржу, расејан сам, док око мене брује весели гласови. Одета је свирала на клавиру. У соби је било топло, док је напољу ромињао снег.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Око свог обраслог са невеном гроба, Око славе вије с’ дух му свако доба. Равне коцке дуси ту с његовим брује; Венце славе њине све земске олује Нигда спирит неће, нигда кадре бити, И подлуни дуси свеже ће им вити Док
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона. 2 Радуј се, свему си спона, покоји у теби сви живе.
Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона. РАДОСНО ОПЕЛО 1 Чемера чемер ми грлу саћем што мед — загорчај, загорчај све дубље.
Ћипико, Иво - Пауци
Из тих засјенутих увала к'о да слушаше умилне гласове и меланхоличне звукове, што некако брује, к'о пропратница сунцу које тоне у дубину жива мора.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
На харфу, поред њега, Седе му пале власи. Вали суморно брује. Над седом његовом главом Орао одважно кличе, шŷми и шири лêт; А кроз урвине снежне, гонећи страшнога вепра, Јуначки
Изумрли древни великани, Силне војске и војводе оне, Од Кавказа до грозне Шалоне Што им пола бејаху мегдани! Вали брује... Но над хуком речном, Што с грмљавом око њега стиже, Сам Бабакај суморно се диже Мрачни борац на бојишту вечном.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Још мало па ће роса, па месец. На месечини је бостаниште чудесно. Испуштају диње своје слатке мирисе, брује зрикавци, а у нежној струји месечине плове звезде и свици са својим бисерним лелујањим.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Речи тетка Докине му једнако брује у ушима и распаљена машта му живо представља ту сцену између Доке и Замфирових. Страшна му је била и сама та помисао