Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Што су ме прескакали с ракијском чашом, то ме нимало није жалостило. Поред мене је била букара пуна воде, па сам ја сам себе обилато частио, залијевајући се по њедрима, све док се нисам надуо као жабац.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Чим би свршио дневни посао у коњушници, спопао би Букара или Бобан, или Тртак, просто, ко га прије уграби. Хајде сад да вуче мјехове у вигњу, да удара великијем маљем или да
А Бобан је брао лијеп новац од фратара за рибу. А кад Букара не требаху ни млинар ни ковач, онда га одиста требаху возари, да вуче сплату, у којој они сјеђаху смијући се и пушећи.
— Баш ми трибају мала клишта. Ајде и’ донеси из вигња! — рече Срдар. Бакоња сврну у нову мађупницу, гдје нађе Букара сама. Бакоњи се учини да, колико је нагло крочио преко прага, да је у Букара сасвим друкчији израз лица неголи обично.
Бакоњи се учини да, колико је нагло крочио преко прага, да је у Букара сасвим друкчији израз лица неголи обично. Али то му се само треном привиђе, јер на његово питање шта се осамио, онај
Слуге, мислећи да је већ згода, повукоше коноп за крајеве, али коњ уграби прије, те се пропе одигавши Букара, пак се, два-три пута заособ, баци ногама.
Кад му се опет примакоше, он учеста гађати и поче трчати око Букара, који је чврсто држао оглав. — Држ’ добро! Држ’! — вичу му.
Бобан наздрави гвардијану. Бујас, маличак весео, понука Букара да и он напије. Буковичанину очи закрвавиле, љуља се, па започе здравицу, без главе и репа, већ како само он умијаше.
Слуге, колијећући се, пођоше и понијеше Букара, јер није већ знао за себе. Балеган их испрати и закључа врата на манастиру, и све се утиша.
Да је у његовој власти било, по свој прилици не би се он тога часа смиловао својим друговима, ни слугама (осим Букара), него би их све радо у ријеку подавио, а најрадије Тртка и Бобана.
— Ковачу, млинару, дижите се! Сунце је грануло! Шкељо, устај и пробуди Букара! Слуге промрмољише њешто изнутра. Враћајући се, Бакоња се живо сјети јучерашње трке и скакања Букарева.
А шта ми највише потврђује сујму да су и слуге у договору с лупежима, то је што су синоћке нагонили Букара да пије. Бојали су се да би Букар могâ устајати по ноћи! Јер, видите, какав је да је, јопет имам највише вире у његака.
оћу покушати, ако ћете викнути приковођанима да ми даду коња! — рече Дундак. — Ја би се најбоље поуздâ у Букара — рече млинар. — А, збиља, ди је Букар?... Камо га?... Брзо по њ! Шкељо отиде да га тражи.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Она, рецимо, о Мари, жени себра Милорада Симовића званог Букара, коју је Дадара често посећивао у глуво доба ноћи. Мара је била стасита, боката и сисата, пуцала је од крепког здравља
Мара није сатрла Дадару како су неки прорицали. Пре би се могло рећи да је он сатро њу. Једне ноћи пред зору, Букара јој је одсекао главу једним замахом секире. Не знам нити ћу икада сазнати шта је било ведро у тој причи.
Мени се учинила прилично суморном и мрачном, но остале је веома забављала. Букара је народу изгледао смешан чак и док је грлио обезглављено тело своје жене.
вриштали од ужаса врзмајући се око мртве мајке и очајног оца, но свеједно људи су налазили да је то ипак врло смешно. Букара је имао тврд сан док му се жена ваљала под дудом с јепцем, а није имао очију кад му се у зору враћала у белој кошуљи
Лауш је пресудио да Букара буде обешен за свој злочин. Казну је извршио Дадара! И опет је јадни Букара био смешан док је онако мршав и издужен,
Лауш је пресудио да Букара буде обешен за свој злочин. Казну је извршио Дадара! И опет је јадни Букара био смешан док је онако мршав и издужен, као зла година, висио на грани с које су опадали велики гњецави плодови и
ногавице што су ландарале око пикљавих ногу њиховога оца, али тај призор није пореметио забавни ток приповести. Букара је остао у успомени као јадни трапавко који је обешен о исто дрво под којим је његова жена уједала оног истог човека