Матавуљ, Симо - УСКОК
Милица је вехнула, јер у тој здравој и чистој души бјеше планула љубав буком, а од буктиње не смијаше ни искра врцнути напоље, те је ватра њу изнутра сагоријевала.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ „Од штуке чорбу! — старина виче, на ноге скаче с великом буком. — Ако ти спремим, брка ми мога, опанак свој ћу појести с луком! Нећу да ловим, нећу да спремам, милости немам!
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Ево где беже и ајкуле, узнемирене хуком и буком на површини, и таласима који већ допиру и до нас и љуљају нашу посматрачницу.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
А цури, како њој бјеше? Како јој је могло бити но јадно. У тој здравој, чистој души планула је љубав буком. Иако бјеше проста и неука дјевојка, као и остале њезине друге, одликовала се од њих тањим умом и њежнијем срцем.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Свако се зло појача. Брне је мало устајао, тако исто и Дувало. Балеган ста једнога дана с великом буком искати од Тетке да му повећа оброке вина, што Тетка и учини.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
вулканска мрачна грла јече, ричу грдна тартарска страшила, звече ланци с јарошћу уждени, буче волне с мучитељском буком: све глас слива под сводом мрачнијем; тутњи тартар из мрачне утробе страшним грлом, злом општега гласа: све за
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
што су грађени без питања и учешћа народног и ако ви такав народни покрет хоћете да назовете неким другим именом, а не буком (јер вам се та реч чини погрдна), онда красно, ја пристајем; само бих тражио да будете доследни па каогод што сад
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Никола Боројевић БАЛ Ала опет, дођавола, Ето опет банда свира, К’о упркос красног пола Хуком, буком гратулира, Да настаје карневал И почиње свуда бал.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Можда је тим својим одласком, тим немим презиром, рекао више него васколиком буком и галамом коју је иначе око свега тога могао дићи. Отишао је тихо и достојанствено, као мудрац, не као кукавни очајник.
Да ли су се сиротице, пробуђене том буком, у полусну жмиркајући црвеним окицама ненавикнутим на јаку дневну светлост, осматрајући зачуђено одозго из својих
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Ни до каквих посада мени не беше стало, Носач фламандског жита или дебеле свиле. Кад с овом аласком буком беше већ престало, Да сиђем где сам желео Реке ме пустиле.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Оца и очуха? Трње и лепу, чисту земљу? Ко стрњиште или пшеницу? МОРЕ Ка и море што некад врло се с буком диже И с таласом о брегове бије, Пак и опет се натраг у себе И скутава тишећи се, — Тако је и човечаско срдце Подизато