Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Суза јој кану на образ. Полумртва, а дивно изгледа. Да јој даш буктињу у руку — надгробни геније. Гледа на сат, броји тренутке. Већ је три четврти на пет. Сад ће доћи Шамика.
„Анђео смрти окрену буктињу, и с њом се угаси моје јадно биће“. детентіо реи алиенае (лат.) — држање, присвајање туђе ствари дешператан,
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
А на прагу храма светог, где се Божје име слави, Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Која је то реч живота коју, као буктињу праве светлости, треба сад да пронесу они изабрани усред ове мрачне и перверзне генерације? Ја не знам.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
А ипак, како су замаси тог црног вјетра у њој распиривали буктињу живота! Наступало је прољеће, нагло, без преласка. Дани су били већ топли. Пред вече бисмо изишли у шетњу.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И предео мира, у завичај мрака: Оставићу сунцу моје срећне дане И велике жеље, још недопеване, И буктињу вере, к'о песму јунака, Док ми срце спава у пределу мрака.
Што судбина крије буктињу слободе? Велико пролеће кад ће да се јави? С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара, Кад ће у бој поћи наше моћне чете, Да
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1888. ПРЕД ТРОЈОМ Дан је окончан бурни. Пред капијама Троје, Страшне ахајске чете на равној пољани стоје, И Феб буктињу пали, и зрачи са висине Бакарне шлемове њине. Чуј!
Дан је окончан бурни. Пред капијама Троје Страшне ахајске чете на равној пољани стоје, И Феб буктињу пали, и зрачи са висине Бакарне шлемове њине. 1888.
А на прагу храма светог, где се божје име слави, Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете. И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Сутон је пао... Дан и сунце оде, Ал' душа с тугом светлости се сећа. Упалићемо буктињу слободе Место лојаних новинарских свећа А њезин пламен није тако мали, Он може, музо, небо да запали! 8.
И ветар бије с гора, И чајка тромо кружи С обале сињег мора Над равном површином. 3астани, сунце сјајно, Буктињу још не гаси, Да гледам чело бајно, Да гледам густе власи. О Фебе, бледи Фебе, Ти светли у самоћи...
“ И после кретоше оба у тихе божије дворе; Напред је ишао Амор, дигнувши буктињу горе, А кмет лагано за њим. А у сутону бледом Дах рâног прозорја духну и звезде гаснуше редом. 4.
Пропе се на једно окно, а кмету буктињу даде, Ал' отуд нагло се сроза и доле пред кмета паде. „Тамо некога има!“ јаукну са притворном стравом, „Но није