Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бјеше то красан дјечко, здрав као јабука, милокрвна лица, кога због његових опуначких образа крстише одмах именом „Бутре“. Вечера је прошла истијем начином као и ручак. Мачак је опет „штија житије“, па сједе с њима.
Бакоња, Бујас и Бутре спаваше у трпезарији! Али тек сутрашњи дан би „дан од догађаја“, како рече Бакоња. Послије јутрење био је у
уобичајеном реду и према опћим пословима као да пријеђе на све њих, управо као да их зарази, те све пође суноврат. Бутре би, истина, савјесно одзвонио будионицу и поспремио што треба у цркви, али би се јутрења (боже опрости!
Тако их затече и берба. Преко воде отидоше: Тетка, Срдар, Мачак, Бујас и Бутре, а остадоше у манастиру: Наћвар, Дувало, Блитвар, кувар и Бакоња, а од слугу само возари, јер о берби затвараху се
Видићемо послин, имамо кад!... Бакоња дочека другове, што ’но се каже, као озебао сунце. Особито га разговори мали Бутре, који му је потанко испричао све што се говорило и радило преко воде.
Из тих црнијех мисли трже га куцање на вратима из тријема. Бакоња отвори и, сукобивши се са ведријем лицем малога Бутре, разведри се и сам. — Добро јутро, Иве! Јево чизме и јево топла вода, а ладну ћу донити одма!
Већ је година откад га Бутре послужује. Он у своме срцу није раздвајао свога учитеља Бакоњу од стрица. Бакоња му бјеше идеал.
Бакоња му бјеше идеал. Што Бакоња рече, то је свето, што се против Бакоње рече, то му Бутре одма јави, зато се Бакоња смири не чувши ништа ново.
Кад Бутре донесе хладну воду, Бакоња му даде чвочицу у нос, па унесе вједрицу у стричеву собу, хвалећи Исуса. Брне рече стењући:
па јаче и јаче попусти мах своме силноме гласу и још ста њим извијати и треперити као што давно не бјеше, тако да Бутре од милине зину и укочањи се као кип.
нестрпљиво очекује позив да отиде да се зафратри, те већ и не излази из стричеве собе, осим у цркву и у трпезарију. Бутре је пак долазио касније, као оно њекад Бакоња. Бујас уђе. — Нема скуле! — вели он. — Имају ники састанак.
о гријеху и кајању, које су му се готово ужљебиле у мозгу, те му се пажња на томе малко заустави, пак се расплину. Бутре, одшкринувши врата, застаде бојажљиво и накашља се. Бакоња се поново разведри. — Оди, Бутре, де!