Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Једном њезином ријечју, Бућко је био створен. Стајао је ту, пред нашим очима, жив и уобличен. Видио сам му широку, неправилну главу, коју су правили
Спријатељило нас је одмах и његово смијешно лице. — Хм! Бућко! И опет сам праснуо у смијех. Отада, Бућко је постојао.
Спријатељило нас је одмах и његово смијешно лице. — Хм! Бућко! И опет сам праснуо у смијех. Отада, Бућко је постојао. Једна једина бабина ријеч имала је моћ да га одједном и из ничега створи.
И живјет ће до конца, неопорециво и неуништиво. Бућко, дакле, поживје својим животом, проводећи дане како је знао и умио, са својим нагнућима, слабостима, особеностима, са
А онда, не прекидајући ту игру (знао је за моје некадашње дјетињарије и фантазије): — А постоји ли твој Бућко? — Па... у мојим мислима постоји. Постоји као један „садржај моје свијести”, како се оно каже.
Премда, узгред речено, ако се Бућко, који је такођер само један „садржај свијести”, може замишљати са солупима и раскречених ногу, зашто неко простодушан
То јест с пуном свијешћу да мој Бућко реално не постоји. Или, тачније, с пуном небригом да ли реално постоји или не постоји ...
Преда мном пуче сура каменита стрмина иза куће. Под прозором стајао је Бућко и гледао у ме. Широка глава, кратки наивни носић, зачуђене очи, рудаста дјетиња коса, просиједи солупи — одмах сам га