Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
мње побивше Одсјевки питајут, И в понос в’мјенивше Јадом напајајут: Ишчут душу моју В’кинути в ров своју, Ах, Сербије бједна! Гдје сут ближњи моји? И сестра остави! В помошч сили своји Мње она не јави.
Гдје сут ближњи моји? И сестра остави! В помошч сили своји Мње она не јави. Ах, Сербије бједна, Помошчи лишена От других и сосјед!