Матавуљ, Симо - УСКОК
Вјеруј ми да би то за мене највише уживање било, јер знање и памет је поврху свега. Бјех млад за времена владике Саве, али сам њеколика пута бивао уз њега и на Цетиње и на Стањевиће, и слушао и њега и друге
— То знамо, но кад си стасао, кад си га већ стигао? — Е онда му нијесам стопе изостајао! Осим што не бјех у Кучима и на Кчеву, нигдје га друго не пустих без себе, па га још претекох, бјех без њега у Приморју.
Осим што не бјех у Кучима и на Кчеву, нигдје га друго не пустих без себе, па га још претекох, бјех без њега у Приморју. Па, као да то бјеше врло смијешно, опет се стаде кидати од смијеха.
— Мислим га одвести господару, на Васиљев дан. И без тога бјех наумио поћи горе тога дана. — Лијепо, ваистину! — прихвати старац. — А мни ли он остати онамо, што ли?
— Молим те — претече га поп, ухватив га за руку. — Зар ти не знаш за шалу?... Дакле, ево што је и како је било. Бјех послом у Рајчевићима и тамо чух да је Саво Марков оболио, те у повратку увратих к њему.
Немам шта да праштам, него, јесте ли задовољни гласовима из дома? — Срећан сам, господине! Никада овако не бјех срећан! Ја немам ријечи, којима бих умио захвалити вам!... Молим вас, тај господин Жутковић зна да је ово за мене?
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ја бјех заспао па овце пређоше амо. Ако људи нађу за право, нека ме глобе, а твоју грдњу прогутаћу — то ми је те одвише за дана
“ Сви потврдише да је тако. Озринић стаде пребирати за коланом, говорећи: „Баш бјех и заборавио, но се сад сјетих! Донио сам нешто, као нека иконица шта ли је, те му остаде код нас...
Ја, богме, бјех у највећем послу, као што знаш. Дошла па сјела, па отуд, одовуд, на куле, на виле, на медене колачиће, сваку завија у
Али мени се то догодило, баш то на што он гађа у Цуцама!“ „Причај вјере ти!“ рекоше сви. „Зачамах тамо — ради крви бјех пошао — зачамах тамо њеколика дана. Ја, тобожни главар, а дошао да кметујем, частиће ме, велу. И јесу, вјере ми!
“ „Добро је рекао, богами!“ умијеша се сердар, смијући се. „Е, те ја једи од онога. Шта ћеш! Свако јутро бјех тањи у пасу, док не побјегох!“ „А, а, то је било на јави, а не у сну“, прихвати с мјеста медик...
„А ево што ми пишу, казаћу ви све.“ Сви постадоше пажљиви. „Поочиму и сестри бјех писао дан прије но што побјегох из Котора. Јавио сам им био своју намјеру.
Зар би је данас порекао, па да би и имао какијех разлога за то, које не бјех предвидио? Не, мој Адолфе, то је свршено: ја остајем. А што сам весео, то, томе не знам ни сам узрока.
„Е, ја бјех и заборавила онога! Ама чујеш, Пејо, грехота је опет онога човјека варати, ако ћу му рећи онако као што ме научи. Грех.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Прежде веја веселена Во ужасје бјаше, Аз бјех силна једна, А враг трепеташе: Ниње же бе силна В пљењени једина Сјежу плачја горко.