Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... Јест, и то је истина била...
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Дакле, да не спомињем те личности што су вазда друштво Узловићево, него да номенем само даљне госте који се потрудише да му на весеље дођу.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Таква кућица имала је само једно одељење, а то је: све што кров покрива. На средини је велико огњиште на коме вазда ватра гори. Око ватре укућани седе; крај огњишта вечерају и разговарају, па ту и уморне кости одмарају.
” Живот је био одиста леп. Таквим би се животом дало живети и два века, али се вазда нађе нешто што га ремети, што ти загорчава његове сласти.
Радио је само кад је морао, а премишљао је и кад треба да спава. Ковао је вазда планова. Жеље му беху веће од царских... Имао је оштро око да све запази, имао је јако памтење.
А Станко, који би се вазда загледао у излазак и залазак сунчев, који се бацао у сањарије чим инсекти зазузучу око њега — први пут то не погледа.
— Бог те чуо! Име му Глигорије. Бог би их знао што га прозваше Девом; ако није зато што је вазда ишао погурен, те је изгледао мало грбав. Чудан беше то човек. Он је био... воденичар.
Тамо га дочекаше лепо. Милош Севић био је човек добар, благ, миран. У свима сеоским пословима био је вазда тамо где су били паметнији људи, као поп, кмет и други. У својој кући био је у пуном смислу речи домаћин.
То згодно место, баш на самом ушћу Дрине у Саву, вазда су поседали хајдуци и устаници. Ту им беше жива згода, јер им ниједан Турчин што је у Босну или из Босне ишао, није
Заметне чарку, изазове их, намами преко Дрине, па бије. Ту му је вазда био Зека са својим „голаћима” у помоћи... Нема стопе земље мачванске крвљу незаливене и костима непотрушене...
Међутим, борба се била из дана у дан. Није било већих сукоба, али је вазда био по који буљук Турака, које су ови пресретали и тукли.
— Па, опет, хвала је богу!... Он кад да — да!... Његова је рука вазда пуна, а његов је дар најслађи! — рече Алекса и подиже капу те се прекрсти.
Нека ма и најмањи ветрић пирне, одмах их у постељу обори. Јелица је лебдела око њих. Мила, срдачна, она би вазда разгонила сету старих родитеља и они је благосиљаху... Али је Алекса осећао како га нестаје...
— Онда је добро те понех. — А... надао си се! Стару човеку се вазда треба надати!... — рече попа озбиљно. — Тако је, оче! — Јово, изиди један часак! — рече попа.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— А, баш напротив, госпођице: вазда сам жудео да се наслађавам једном таком сликом — рече мало збуњени путник, па се саже да омилује једно кривоного
или Велики Бечкерек, и тамо је играла немачке игре које је научила у лêру, унтерхалтовала се, правила ероберунге, и вазда срећна и задовољна доцне остављала бал; а Јула је знала од швапских игара само некакву шотиш-полку и неки тајч, који
по поноћи било, — а лулу задену за каиш од десног опанка, па леже на клупу и наслони се на десну руку, склопи своје вазда будне очи, и заспа по други пут. Није потрајало дуго, а ча-Нића се стаде у сну смешити.
једном реч, и то пред Јулом, о једној доброј партији која јој се јавља), али гђа Сида, као свака мати, којој је ћерка вазда на очима те и срцу ближа, — она је приметила и није јој се то никако допадало.
! А она га гледаше својим благим плавим очима, својим искреним, вазда пријатељским погледом. И поглед тај, не могаше више да издржи сетом обузети путник него се рукова, скиде шешир, и
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Јурату не заповеда полиција, ни варошка кућа, никакав суд, само краљевска табла. Сабљу може вазда носити, а и мамузе. Сад је све сломљено. Већ је мање за Рогозићем јагме, но Мица га неће изневерити.
Теодосије - ЖИТИЈА
И одмах дозвавши једнога од својих војвода, рече му: — Знаш колики је бол од љубави према деци и огањ што вазда гори и никад се не може угасити. Зато, љубазни, ако ци икад примио какво добро од нас — сада је време да љубав покажеш.
се куповином за живот, нису обрађивали винограде и њиве, него је сва њихова брига — молитве, и сузе, и да умом вазда приањају к Богу.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Верни су и часни људи. Служили су под заповедништвом мога покојног мужа, и као што они вазда беху одани и привржени њему, тако им је и он даривао увек своју љубав и уважавао их.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ко се роди у белој кошуљици, биће „вазда срећан“ (само мора да је чува да му је не украду), верују у Босни и у 3ети.⁴⁹ Лука Грђић Бјелокосић пише да се у
“; „Пород не одгајила!“ итд. У једној од приповедака Вука Врчевића каже се да је „наша старинска клетва вазда најтежа била: ’Тако ми се не утрло три сјемена: људско, скотско и земаљско!’ (пород, четвороножно и род у земљи)“²⁸.
Мушки потомак је, каже народ, вазда „одржавао ватру на огњиште, име и славу породице“.²⁹ БЛАГОСЛОВ И И ЗДРАВИЦЕ Благослови су лирске говорне формуле у
“; „Вазда се веселио!“; „По сунцу ходио!“; „Срећан уранак, миран данак!“; „Узор био чојства и јунаштва!“ итд. Здравице су настал
(Влајинац, М., 1975, с. 198) — Као ови орах тврд, онако ти тврдо сјеме и под њиме здраво племе. Да Бог да ти вазда овце блејале, козе вречале, волови рикали, пчеле ројиле, а невјесте младе јунаке родиле! (Вулетић-Вукасовић, В.
(када положник џара) (Дучић, С., 1931, с. 239) — Ваша кућа вазда свега пунана била, а мушкијех глава највише! (здравица полазника) (Врчевић, В.
; Сјеме му се затрло!; Тако ми Бог дјецу сачувао!; Ваша кућа вазда свега пуна била, а мушкијех глава највише! Највећа је срећа у колијевци).
) Сјеме му се затрло (Он лишился потомства); Тако ми Бог дјецу сачувао! (Храни Бог моих детей!); Ваша кућа вазда свега пуна била, а мушкијех глава највише!
Матавуљ, Симо - УСКОК
и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика црногорски а не ћесар, и ми ћасмо бити што смо вазда били. — Никада! — прихвати Ивановић...
Па дâко се бог смилује и на Србље да дођу до свога, а они ће вазда бит’ прегаоци, кад устреба, иако је злô сјеме међу њима! — Злô, ваистину! — потврди његушки кнез.
Ти мрки ђетићи, према којима природа њихова краја вазда, и велике нације, које им, у часу невоље, ласкаху, поступаху маћински, с горчином у души, али с несломљеним поуздањем
ове тридесет и три или и четири године, откад се овај владика завладичио, осим овијех пошљедњијех година, био сам ти вазда у свему. Е, сад, ти, ка учеван ђетић, лијепо срачунај колико сам година војевао.
— Тако је и право. — А је ли што сестри отац дао? — пита Крцун. — Јест, двадесет хиљада, једном за вазда. — Куку! — учини Стане. — То је благо велико! Што она не би послала коју хиљаду!
А Долћи да је одговорио: „Ја не тражим ништа за себе, него за владику црногорскога, чији народ вазда устаје на Турке, кад ви с Турском заратите!
— Добро, добро — прекиде га ђакон. — Ради како знаш! Капетанова је вазда најстарија на броду! Хај’те дјецо!... Кувар Лазо бјеше ђакону земљак и њеки далеки род; прозва га „капетаном“ зато
— Зато не, што и ми често имамо потребу од њих, па кад им пишемо нашки, онда вазда отежу одговором, изговарајући се да им нема ко преводити.
И пријети тобом, кад год му њеко нажао учини, вазда пријети: „Казаћу ја Јанку кад дође“. А тетка му Милица највише га љути грдећи Јанка: „Јанко је овакав, онакав,
— Нијесмо! дочекасмо под Злоступом нашега крвника Ислам-бега Мушовића и убисмо њега и још три му друга! — Вазда вам срећа била! — кликну један весело... — Кад је тако, учинићемо вам што год хоћете, а не за плату, ни дао бог!
Говораше брзо помињући често Милицу. — У ватри је великој! — шапну Јоке... — Примиче се зора, а тада је вазда болеснику најгоре! Кнез, који се међутим бјеше освијестио, отправи женске и оста сâм с Јанком.
Зато, Јошо, осим видарине, поклањам ти најбоље јуне које од мојих изабереш! — Вазда поклањао, имао зашто, имао одакле, катунски бане! А ја ти у твоме дому што мање требао!
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Одраслима: потреба за повратком и глад за макар привидном осмишљеношћу вазда у нама трају, а, у раздобљима криза, та потреба се још појачава.
Над дечјом песмом вазда лебди тај неухватљиви дух живог и стварног читаоца, па није чудо што се, у настојању да се он задовољи, уместо до
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
представника идеје о српској аутономији, Срби моле за његову слободу и Леополда И и Петра Великог, али он остаје вазда у заточењу, и најзад, 1703, када је букнуо мађарски устанак и настало врење у целој земљи, буде послат у Хеб, у Чешкој.
»Ја сам, вели он у једном писму, свагда љубио славно име Србин више него живот свој, и старао сам се вазда, уколико од мене зависи, чинити му част.« На руском језику изишло је 1810.
Кроз живот иде као фантаст, одушевљен, занесен, и Вук Караџић га назива 1838. »лудим човјеком«, вазда у екстази. Он сам говори да код њега нема равнотеже у духу, и 1818. говори о свом »безумију« и »махнитости«.
изобличава личне и друштвене мане, хоће да морално подигне и појединца и цело српско друштво, и позориште за њега вазда остаје само згодно оруђе моралног и националног васпитања. Али, он се није зауставио само на томе.
Без талента, без икакве песничке маште, у основу свога бића хладан и вазда учитељски моралист, он је неуморно писао слабе стихове, конвенционалне и укочене.
писца утолико што је Ненадовић целог свога живота углавноме остао веран песничким идејама и навикама свога доба, остао вазда дидактичар и »објективан« песник, док се Илић мењао, из »објективне лирике« у којој је почео, развио се у романтичара,
Бачванин родом, из краја где се шала увек волела, он је и сам био врло духовит човек, вазда готов на досетку и каламбур и епиграм.
Он се ограничава да исприча оно што је видео и чуо, и није у стању да се отргне од сировог материјала. Педагог остаје вазда у њему, и њему је у првом реду стало до моралне или патриотске поуке.
љубав према књижевности, извесну природну трезвеност, али право уметничко осећање му је оскудевало, укус му није био вазда сигуран, књижевно образовање му је било непотпуно, и као писац није имао довољно особености у књижевности.
он је имао својих одређених идеја, васпитао књижевни укус публике, давао обрасце модерног књижевног стила, и вазда активном књижевном критиком био од знатног утицаја на развој сувремене српске књижевности.
Данас је опште примљено схватање да је књижевни језик један жив организам, природан и спонтан производ вазда усавршљивог људског духа, и да се као такав мора развијати, попуњујући се позајмицама сваке врсте, и оживљеним згодним
Милићевић, Вук - Беспуће
по прозору и сваки час страховито зијева; један Сријемац, ситан, плав и кицош, с високом крагном, црвеним прслуком и вазда тијесним панталонама, шара једном оловчицом по мраморном столу, љутећи се што му киша поквари један красан састанак у
измијешану са полусном, пуним страшних привиђења, трзајући се сваки час, намијештајући се и преврћући се. Вазда, кад је отварао очи, видио је, у другом, најудаљенијем ћошку кола, у прљавој свјетлости напола застрте свјетиљке,
И кадгод је Гавре Ђаковић дизао очи, видио је њега, вазда једнаког, с истим држањем, истим преплашеним очима, испод истог големог завежљаја.
мртвачку тишину заспалих поља; наличио на немирну и несрећну животињу која јури преко мртвих предјела, кроз једну вазда исту ноћ, као да тражи пута кога нема.
коју је он пасао са тако много уживања, као да се помоли његово ведро, насмијано лице са благим, добрим погледом; вазда избријан, дотјеран, намјештен, утегнут; са намазаном, пажљиво раздијељеном косом, са високом крагном која засијеца у
То је био погреб његовог оца. И сад, кад дозива себи у памет слику свога оца, она излази пред њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека са мрком, неједнаком, гривастом брадом, у коју су
пуно понизне и претјеране љубазности; његови гвоздени и чврсти покрети омекшавали су, његов јак, космат врат, иначе вазда усправљен, погибао се; уза све то што је био тврдица, он није жалио да, сваком приликом, почасти и погости што боље
поново спазио и нашао као израслу, витку дјевојку, с црним очима, разликујући се од осталих сељакиња што је била вазда чисто обучена.
човјек, не наличећи ни најмање на онога трбушка, са лицем за шалу и за смијех, са дебелом цигаром у зубима која му се вазда гаси, са изгледом човјека који не зна да се наљути.
је у томе свему много једне биједне немоћи, нечега без снаге и без воље; киша је цурила с презривим, безвољним јадом, вазда једнака, и преко мртве ноћи и замрзлог јутра и дана који је куњао.
Кад ју је срео, послије неког времена, с оцем, који је остајао вазда исти и непроменљив као и његова одјећа, ријечи и погрјешке у говору, он је спазио у њезиним очима пријекор.
Он не сврши никако те мисли и не нађе изласка из њих, скупи чело, залупи прозоре и оде да спава. Вазда те мисли налијетаху на њега и он не налажаше никад правог одговора који би га умирио, довео његове мисли у склад, унио
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Лепо га је било и видети тако обучена. Бела, чиста кошуља и гаће, јелек, у џепу од јелека вазда Швајцарска и њен устав, а испод јелека варошки прслук, опасан танком тканицом, за којом задевене беху једне двојнице,
Знајући свога сина, његово је начело било да је син његов увек крив, и, према томе, да професор вазда мора имати право.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
замагли па се закрвави, Вук издаде, а Обилић паде, И погибе наш честити Лазо — Тад је Србин под Турчина пао, Ма се вазда јадан отимао. Гдје се оте то причати нећу, Отео се, и сретно му било!
(7.јануара 1848) КАЈГАНА „Мила мамо, слатка мамо, Вазда добри бесмо, Де кајгану начини нам, Баш се зажелесмо!“ Тако деца лепо моле, А слуша и маја, Ложи ватру, спрема
А доћи ће ђаво по те!“ 31. , крило наше, Вазда светло лице твоје! Кâ ти беше, да бијаше Међу нама јоште које, Не би нама таке стреле Кроза срце пролетеле! 32.
Устави се, па назаде. ВИИИ Што обичај, вазда свето, Иде право ка потоку, Веће стиже и већ ето Ободе га к лаком скоку, Сину, скочи, оде преко, Али само са
гледај ено Ни оно увек није зрачно, Одело каткад узме мрачно Облаке силовит громе бразда — Ал' не траје то тако вазда, Јер скоро ука ова седа, И ведро опет небо гледа, Овако бија, друже, с нам', Кад подиже се бурни плам, Овако тиша
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Милош је био волујар, те је вазда Дивоњу чистио, хранио н тимарио. Једанпут чисти он вола, а плаче и јауче. Дивоња га погледа, па га запита шта му је и
Праведни назва неправедноме: — Помози ти бог, брате! А онај му одговори: — Јаох ти бог дао! Што вазда бога спомињеш? Сад је боља кривда него ли правда.
— Па што, зар није то твоја земља? — Није, господару, богме, него туђа; а ја радим вазда на надницу, јер своје земље немам. — Па колико имаш наднице, болан? — Имам само плету.
Теби је вазда пунано корито на претек, а никакве користи кући не чиниш но штету; а ја сиромах, који чувам и кућу и главу и имање
Ма да сте му завикали: „На, попе, руку!“ хоћаше скапулати јер је вазда, тешко мене, научио узимати а не давати. КУДРОВ И КУСОВ Потурчи се један обијесан Влах, а почне већма јаде
постиди, па одговори оџи: — Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши нема кудров, а пас те пас вазда.
— Како јадноме човјеку — рече кнез — вазда мањка понешто памети! Ја, право вам браћо рећи, ништа се за воду спазивао нијесам.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
2. у корењу је вазда испод крста Што листа жртвом, а плод чији спас је, Према предању; нестабилна врста Трпи спасење, а не зна кад час
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
АГАТОН: Па гледај и ти њу попреко. МИЋА: Е, да сам ја наследио, гледао бих је, ал' овако... СИМКА: Па ти си се вазда вртио око ње?
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Цело његово држање одаваше обичног сеоског левенту, који не ради теже послове, а живи боље од сељака. Вазда је одевен као да ће на сабор, пуши дуван господски на муштиклу »од пене«, носи чешће ципеле и куповни штап.
Изиђоше обоје, мало изненађени а и збуњени : у селу су посете врло ретке, па зато оне вазда изазивају неку нервозну бојазан што се ремети ова стална тишина, на коју се човек навикао.
да им се разлива нека пријатна веселост у срцу; осетише оно познато задовољство од здравља, с којим се код младежи вазда јавља нека жудња за нечим веома светлим и магловитим...
Ми се слажемо лијепо; јес’, братићу... ка нека права вамилија. Гојко обори главу па ућута. Њега је вазда побеђивала Стојанова речитост, па и сад он немаде шта одговорити, знајући унапред да ће соба бити све гора и све
У његовој кондујити стајаше да је свршио основну школу; и он сам вазда се исказивао против школе и школованих људи, али тек беше му необично драго, што се у овој прилици нашао сведок
И сад јој одједном дође на памет да се запита: да ли су њени поступци за то време вазда били умесни ?... Она се загледа у даљину и стаде у мислима претурати дан за даном, све што је у школи преживела ; и
Богосав је у разговору, а већ и иначе, вазда главно лице, па се дао у објашњавање ситуације присутнима. Слушаоци изгледају веома брижни, погнули главе, па само
овако осрамоћена, убијена... Само га једна мисао вазда жигне, као ножем, у срце и наведе му неку зебњу и страх на душу; али он одгони од себе све те мисли само једном,
Он је био вазда озбиљан, жив и непрестано је тражио рада, рада и мишљења. Кад га каква нова ствар заинтересује, он јој се преда сав,
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
79. Посади се, домаћине, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посади се, првијенче, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
Посади се, првијенче, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посади се, стари свате, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
Посади се, стари свате, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посади се, кум’ вјенчани, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
Посади се, кум’ вјенчани, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посад’те се, два ђевера, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
Посад’те се, два ђевера, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посад’те се, сви сватови, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! 80.
Посад’те се, сви сватови, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! 80. Повила се златна жица из ведра неба, Савила се милом куму у свил’на недра.
91. Усадих лозу сред винограда, Наведох воду са три хладенца, Да ми је лоза вазда зелена, Наша невјеста вазда весела. И око и чело Све ти, сестро, весело! 92.
91. Усадих лозу сред винограда, Наведох воду са три хладенца, Да ми је лоза вазда зелена, Наша невјеста вазда весела. И око и чело Све ти, сестро, весело! 92. Долеће цв’јетак из туђе земље, Паде ђевојци у рујно вино.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Један је одликован што се обогатио за непуно пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари. Један богати наследник одликован је што није упропастио очевину и што је приложио на добротворне цељи
— Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“ — Још је вазда било таквих књижица. Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без
Свака читаоница има Омира, Тацита, Патеркула и вазда других лепих дела из класичне литературе. — Дивота! — узвикнем раширених руку, и одмах устанем, те се поздравим са
И заиста, о томе жуљу министра финансија беше и у новинама вазда нових саопштења: „Чиновници... надлештва, јуче у четири часа по подне, са својим шефом на челу, били су депутативно
У његовој канцеларији се осећаше мирис измирне и тамјана као год у каквом храму, а на столу његовом вазда побожних, старих и већ пожутелих књига.
Да нисам журио да ствар овако на време паметно упутим, могло би се десити вазда непријатних рђавих случајева. — Имате право!
Али, није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише. Није лако још и за вазда других пречих ствари, јер има доста ствари које су прече од Страдије.
али, тек, ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торба, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили, па зарже
Ту беше вазда: некакав „Стручак” — узбрао га тај и тај, те „Китица цвећа” — набрао је милој деци тај и тај. Све лепи наслови и лепа
Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта! — Па шта му ти кажеш? — Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем.
Он ми причаше још вазда ствари, но ја га од узбуђења нисам разабрао. Али сам последње речи добро чуо: „То је услуга отаџбини, коју не може и
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
СТРАШНА НОЋ Звали су га »византинцем«, и чудо што му је тај надимак доликовао. Вазда превијен, трља руке, обара очи, клања се и клања...
У њему беше много некаке меке нежности, неке готово женске болећивости, а лице му вазда беше озбиљно, и не виде му нико осмеха на уснама.
Лице му је као печена јабука, а из њега му штркља ретка проседа брада. Нико га не виде да се смеје, вазда је озбиљан, управо строг. Није волео мислити о стварима, које су далеко од њега.
Станко је био човек друге мере. Висок, повијен сед и сух као дрво. Иђаше вазда замишљен, а кад с ким говори, лице му се на мах разведри, а усне се завуку у топал старачки осмејак.
Њему се чак чињаше да чује још и ону досадну шкрипу зарђалог клатна, која вазда претходи гласу звона, док се не помеша са њим.
И онај вечно весели, живи, девојачки осмех, што вазда трепери на уснама лепе, високе, танане девојке; и оне сјајне, вечно покретне, велике црне очи, што тако милостиво,
не гледају нигда ни бабове, ни мамине, ничије друге очи; и она густа, смеђа, мека као свила, миришљава коса; и онај вазда погнути послени стас, — јер се тета непрекидно налази у некакву послу; и они чести, дуги, ватрени, другарски и љубавни
Отад јој је, својим вазда озбиљним, натмуреним погледом ретко привлачио пажњу. Он је нигда није помиловао. После га је, кад напуни шесту годину,
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
(Гласно.) Какав беше наслов томе чланку? ДАНИЦА (чита): „Реч-две уочи избора”. ЈЕВРЕМ: Па то, дабоме! Шта има вазда ту да пише кад се из наслова види да су скоро избори, а то је најглавније.
СРЕТА: Ако, ако... а о чему то, газда-Јевреме? ЈЕВРЕМ: Па... како да ти кажем... имало би вазда о чему да се разговарамо, али ја сам хтео онако да проговорим о општим стварима... СРЕТА: Аха, о општим?
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Међу њима беше, наравно на првом месту, Народни учитељ. Јер као што се за Александра Великог прича у историји да је вазда са собом Омира носио и под главу (јастук) га метао и једнако читао, тако је и Срета с Пелагићем и легао и устајао.
Он је, истина, неписмен био, али је вазда радо пристајао да позајми своје име под један такав допис. »Ама, нуто Жице, погле Жице, како га пише!
Слободно, вала, ја сам ти ту; и тако, знаш, сад немам баш посла!« А право је и рекао. Био је вазда беспослен. Готов на »потпис«, ка’ бос у бару, а апсе се није бојао. Често је примао и туђе кривице на се.
а мучно, бога ми, да би вам то умео објаснити и да га запитате и сам онај фамулус Максим из Сирогојна што је вазда са Сретом као његов помагач, и што од неко доба зна сијасет нових и корисних ствари, као: реакција и прогрес,
Уз вас је све што је напредно и слободоумно! Смелима припада свет! вели историја. Нисте сами! Сећате се вазда да имате браће своје и с ове стране океана у Прудељу, Среза качерског, Округа рудничког, који вам из даљине кличу:
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ћуте, у влажној тами. Вазда сами. Да л сами? Не. Сваки купушњак има По зеца у гостима. Изрони каткада, плав, Из маглуштина мутних Купушњак —
Речи њене, у мраку, шапуће мокро лишће. Киша је мастило којим песму о себи пише. Вазда су јој руке пуне Јер увек нешто пупи и увек нешто труне; То је тако, и тако мора бити.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И ти ћеш, бедна жено, као вазда Слушати радо ове речи лажне, И захвалићеш богу што те сазда, И очи ће ти бити сузом влажне.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
СЕРДАР РАДОЊА Видите ли чудо, Црногорци! Присукâ сам педесет годинах, на Ловћен сам вазда љетовао, излазио на ову вршинв: сто путах сам гледао облаке ђе из мора дођу на гомиле и прèкриле сву ову
И доста је добро примарило кâ је ово брдо вазда хладно. ОБРАД Виђесте ли чудо и знамење кâ се двије муње прекрстише?
Кад сам годе много размишљавâ, вазда ми се посâ повуковâ. Ко разгађа, у нас не погађа. ВЛАДИКА ДАНИЛО ВИЂЕ ДА СУ СЕ ОКУПИЛИ СВИ, ПА И ОН ИЗИДЕ МЕЂУ ЊИХ.
Витезови, Срби вртијељски, луча ће се вазда призирати на гробницу вашу освештену! ДОХОДЕ ДЕСЕТ КАВАЗАХ ИЗ ПОДГОРИЦЕ ОД ВЕЗИРА НОВОГА, КОЈИ ОБЛАЗИ ЦАРСТВО, И ДАЈУ
КНЕЗ РОГАН Које држе да је наша страна, ал' од крста али је од стуба? КНЕЗ ЈАНКО Ми смо вазда од крста држали. КНЕЗ РОГАН Хиљаду сам плећах оглодао, али ове не виђех несреће. Чије ово плеће те га гледам?
Људске су те кости затрпале, људском си се крвљу опјанило; вазда рâниш од Видова дана јуначкијем и коњскијем месом гавранове и мрке вукове!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Увијен вољно у самртну тугу, Са једном жељом, да сам вазда с тобом, Лећи ћу ћутом украј твојих ногу, Покривен тамом, озареним гробом.
Да имала нисам вазда будно око, Да ми глава, срце нису били хладни, Давно би ме — мали и крвави плен — Заборавили сви зверови гладни.
кад му време косе дирну, А живот лице борама избразда, Он је своју старост проводио мирну С осмехом мудраца и весео вазда. Ипак није била залуд она вера Што је некад била водиља и мати. Видео је да га Време гробу тера.
Ћутиш? — Реци ко нам краде Цео свет наш немилице И од њега вазда ствара Ову беду, ове трице? Ћутиш? — Реци ко обара Наше благо, наше наде?
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Лако се домислити, читаоче, гдје су сердареве мисли биле!... Биле гдје и вазда, код његовијех одсјеченијех крила, код погинулијех синова!
као прољетни бусен бујне косе, који бјеше сплела у вијенац око тјемена, и љепота малијех месних руку, које канда су вазда у рукавицама почивале, а не жњеле и копале, тако бијаху господске.
) пусти да га старији лупи. Отац потапше по рамену побједиоца, па гладећи се по трбуху, (тијем је вазда изразивао задовољство) обећа му, да ће га с временом, он изучити у тој вјештини.
Бог не дарива у вјечно нашљедство ни једно своје добро; ни јунаштво, ни памет, ни богаство, ни љепота не остаје за вазда у једноме дому, но прелазе с једнога на други!“ „Тако је, валај!“ потврдише му другови. „А да — што би?
„Ево их, мајко, пуна кућа!“ рече Милица. „Пуна, а да како!“ „Нека их! Добро дошли. Наша је кућа вазда пуна бивала овога дана, па ће и посада, ако Бог да!“ „Камо сте ви!“ гракну сердар, улазећи пред њима.
„Они,... ја не знам камо их! Ти си сад од цркве, па бићеш их видио!“ „Ја из цркве најприје к вама, као што сам вазда чинио...“ „Знам, богами, фала ти брајо!...“ „А они су пошли прије мене, прије много, јер сам прекађивао гробове...
А што сам весео, то, томе не знам ни сам узрока. Тако ми је у срцу овога часа, па тако се и показујем. Ти знаш да сам вазда таки био, а може бити да ово на срећу моју и још некога ко ми је мио, да ово слути.
Туђинац, лацманин, а та сама ријеч, са свим презрењем што она собом носи у овоме народу, бјеше му за вазда пришивена иако му је гласно нико није придјевао. Тако је он барем мислио.
Шта је теби?“ понови сердар милосно. „Ништа... рад бих к Владици... Оно, рад бих му казати да сам остао за вазда овде... па и без тога, жеља ме поразговарати се с њим.“ „Па добро, дијете, причекај па ћемо заједно о Петрову дне.
Она је лијепо видјела све што је дотле с оцем бивало, како је, пушећи рукама размахивао, као што је вазда чинио кад се кидише са својим мислима.
Поздравио ти се сердар и рекао да опростиш. Твојој кући вазда част и поштење, али је ријеч дата другоме, прије но се чуло што ти намишљаш.
То му некако не бегенисах, а да га Бог прости, друге му замјерке не би међу дружином.“ „И што је вазда нешто био тужан“, прихвати други. „Никад се то момче, Бог да га прости, не насмија, нити нашали...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
). Осим оваквих благослова има и оних који су засновани на сазвучју (Веселин — вазда му се веселила мајка), а има и таквих који су са супротним значењем (Да бог да се помрзли ко ’лебац и со!).
Благо чину доброме а образу свијетломе! Бог ти придржао досадашње пријатеље, а друге примакао! Вазда имâ, свога стимâ! Дао бог да се омразили кô со и хљеб! — (тј. да се тако слажемо). Добар ми дошао, и с анђелом дошао!
да буде обешен). Б) ПОСРЕДНЕ Бесан море локао! Бијеле власи плела! — (клетва девојци). Вазда туђа бремена носио! Глава му град чувала! (тј. била набијена на колац). Губа га разгубала!
— Човек је тврђи од камена, а слабији од јајета. — Штети је човек вазда дужан. — Злато се у ватри пробира, а човјек у несрећи. — У злу се човек гледа какав је.
— Угљен, ако не ожеже, он огари. — Тко зло чини, зло и чека. — У рђаву читлуку вазда рђава година. — Злим зло, без зла још горе. — Тко се туђем злу весели, нека се своме нада.
— Дрво се на дрво наслања, а човек на човека. — Гора се с гором не састаје, а човек с човеком вазда. — Нема зиме док не падне иње; ни пролећа док сунце не сине; ни радости док не делиш с киме.
— Вријеме кадгод и мати, а кадгод и маћеха. — За злијем се вријеменом добро чека. — Охо мијене вазда је вријеме. — Време гони вријеме. — Време је и мати и маћеха. — Иде време, носи бреме.
невољу, и мислећи да ће га добро сапуном испрати кад се вјенчају, прала га је толико дана, али Арап, као и други Арап, вазда црн. Јао, мој Влахо; ни ти рад ту лежати, ни се ја више тебе дерати, али не даду Власи забадава пити и јести.
више приставит’ него на намјерну, па тако више пута рекла ђе оп чује, те он једном рече: „Ма, комшинице, немој да сам вазда ваш, него кадикад нека будем и туђин!“ Не говори на сва уста (кад ко што зло говори за унапредак).
— Шути, ћерце, нијесу оно људи но Турци. 2 Питао кнез агу: — Ма хоћете ли ви, Турци, вазда тако уживати, а ништа не радити? — Док смо живи, хоћемо. — А како ће ваша деца? — Нек’ се она брину.
У плећу страна од крста вазда се нагла бројила, а поље турско; но видиш ли ове барјаке испод раскршћа? Ово су наши, а турски се ни један не види, и
Плакао с врећом пред твојом кућом! Бане домаћине, вазда примицо, никад не одмицо. Примакло се љето, родило ти жито; било ти по дну бусато, по средини трсато, а на врху
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Праведни назва неправедноме: „Помози ти Бог, брате!” А онај му одговори: „Јаох ти Бог дао! Што вазда Бога спомињеш? Сад је боља крив- | да него ли правда.
И Бог с нама! 21. КАЛУЂЕР И ЧЕТИРИ ГРЈЕШНИКА. Био некакав богоугодни калуђер, бијеле браде и главе, који се вазда Богу мољаше. Путујући једном нотњо нанесе га пут покрај једне цркве ђе се Хришћани копају.
шта би ти се догодило; него кад устанеш, прекрсти се као што Бог заповиједа; приђе но коју му драго работу започнеш, вазда ваља да се најприђе прекрстиш.
Али враг који вазда о злу настоји, потакне ову маћеху да није могла своју пасторку колико крв на очима виђети, и много би је пута шћела
Упита га дивљан: „Шта ђељаш та шиљак?” Так му одговори да се код оваца сједећи беспослен научио вазда тако ђељати, па да га је и сад та воља допала.
Имао је једнога слугу којега је научио, да кадгођ би се он што пред ким фалио о чему, да он вазда помаже му полагивати, и рече више него што је он рекао.
“ А зет одговори: „Ово ми се само у љето догоди“, а слуга потврди: „Јест, вјере ми моје, и у љето и у зиму вазда једнак.
извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кадгођ би што шћели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли, да најприђе памети напуне. 12. КРЕПАО КОТАО.
постиди, па одговори оџи: „Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши нема кудров, а пас те пас вазда. 17. КАД СЕ АРЧИ НЕК СЕ АРЧИ.
„Знам ја кукава кукавица“ рече попадија „да је тако, ма да сте му завикали: „На, попе, руку, хоћаше скапулати, јер је вазда (тешко мене!) научио узимати, а не давати.“ 20. ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА.
Мени украдоше ноћас прасца.“ „Тако, тако, куме, вазда говори“, рече му кум, а он му опет рече: „Ма збиља ти говорим, куме, тако ми светога Јована који је међу нама.
“ А кум опет: „Тако, тако, само, куме, вазда говори.“ „Али се не шалим, чујеш? него су ми га украли“ рече опет сељак, а кум једнако: „Тако, тако куме“, те ортацима
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
(Мт. 11, 29) Јер, шта је друга истина, јављена кротким и смерним срцем, ако не — храбро подносити сваку муку и себи вазда наругати се. Истинито исповедање је узрок толиких добара. Без њега ми се не чини да ће ико постићи спасење.
Пастиром ли, који вером напаса стадо му предато? Црквама ли просветитељем и добрих обичаја учитељем и у молитвама вазда пребивајућег? Ништих ли преизобилног служитеља и љубитеља?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
— привремен врожден — уређен; урођен вручителан — с препоруком, препоручен все — све всегда — увек, свагда, вазда всеконечан — последњи, крајњи всује — узалуд втори — други втори крат — други пут вход — улазак газета —
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Бижмо у кућу, е помете! — рече духовник, па дода с прага: — Ваљен Исус! — Вазда Исус и Марија! — прихватише Кушмељ и Осињача. Она збуњена стаде се мувати по кући, не знајући шта ће.
Бакоњи бјеху прионуле очи уз манастир те се препаде кад многи гласови заграјаше: — Вазда Исус и Марија, фра-Брне! А имао је Бакоња шта и видјети! Седам фратара извалило се на клупи под орасима.
Не паде га ни колико поплат да покрије, али је и то необично у оном жупном мјесту, гдје је вазда копнина и гдје бајам цвјета око Свијећнице. Дан зимскога св.
Тројица их само заређаше да љубе руке фратрима вичући: „Ваљен Исус!“ — Бог вам помогâ! Вазда бија ваљен Исус и Марија! — отпоздрављају фратри. — Сидајте, људи!... Донес ракију, дите!... Посједаше на клупе.
Здрав уранија? Балеган, који стругаше рибу, нанишани једнијем оком на незваног госта, па одговори сухо: — Вазда бија ваљен Исус и Марија!... Ајде, брате, долика гвардијану. Тада кнеза остави стрпљивост.
Међутијем и Срдар зарони једном, па одмах изађе и онако мокар сједе на сунце и припали. Тако је он вазда чинио јер се, каже, увјерио да му боље помаже „бањ у арији“ но у води.
Тако га је вазда Срдарина свјетовао: „Говори у бескрај о ономе што ни мало не засијеца у твоје интересе, а чим се сељак дотакне ствари
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А ти ћеш, бедна жено, као вазда, Слушати радо ове речи лажне: И захвалићеш Богу што те сазда, И очи ће ти бити сузом влажне.
У то би халка закуцала. - „Петар!“ - Ускликне отац; - „он је зацијело! Он вазда воли говор и сијело Отворите му!“ ...И ми сви, к'о вјетар, Трчи и вратâ пријевор извуци.
„Ми здружујемо душе луди свије'! Мртве са живим вежу наше нити; И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије! „Пригрли ова јата благодатна!...
И нашто клетве! Нашто ружне речи? О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! В.
Изиђи да видиш драж априлске ноћи! Зар ти мије тешка самоћа и тама? „Прозори су моји отворени вазда. Унутра постеља угодна и мека. Рука ми немарно превлачи врх жица Ал' срце... срце... оно на Вас чека!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
уску сферу безумног метежа, ја сам тебе пазити почео, кроз гомиле провео громовах, којима је ваше поднебије вазда тешко и претоварено.
Ове грдне масе несмислене покорне су мени вазда биле и у своју мрачну колијевку на сломјене своје коловрате од вида ми стрмоглав скакале; но њенијем мртвијем
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Вечни богови нека вам буду вазда у помоћи!“ Рекавши то, Хипократес се поклони дубоко пред абдерићанском господом и оде својим путем.
Он ми је своје поверење поклонио у пуној мери и био према мени вазда добар и благодаран. Овај ланац, који увек носим око врата, дао ми је он лично“. „Заиста, царски поклон!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И вазда, у таквим несрећним приликама, ја сам јасно и разговетно осећао како на свако такво лице остављам утисак не некога који
Сам знаш да сам вазда био на њиховој страни и победе им досуђивао, будући увек широке руке за њих а на штету других. Али сад, сад ево
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на
Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од
Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте чаВују, који га је вазда радосно дочекивао. Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и
И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он
Станци прекипе. Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: — Води ме куд знаш — рече му одлучно —
« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња. Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање;
Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима
Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о својој љубави.
И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— па се мисли, мисли, док нешто смисли, па прстен те к свијећи, а Арапи као и вазда: — Заповиједај, господару! — Заповиједам да ми донесете султанију, царску најљепшу кћер.
— Нема у бабе више ниједног прстена, осим једног што га вазда држи под језиком, па га ми не можемо никако украсти. — Брже прстен како год знате, или ћу сад послати по војску!
Праведни назва неправедноме: — Помози ти бог, брате! А онај му одговори: — Јаох ти бог дао! Што вазда бога спомињеш? Сад је боља кривда него ли правда.
Нијесам ја оваки вазда био; но нека ти на ум пане на некадашње наше ћосање, пак се спомени ђегођ твојега старога китоње.
Још му даде сто и педесет гроша за трошка и ферман да може вазда пред цара изићи, ако би ко опет медреси устављао. Валију јаспрешу смаче, а на његово мјесто постави поштена човјека.
Чује га однекуд Турчин јашући на коњу, па завиче: — Аферим, рајо, жив био и вазда се веселио! Раја, пошто чу и познаде који је Турчин, одговори му: — Валај ти, Турчине, мој ага, не вјерујем да ме од
па одговори хоџи: — Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши нема кудров, а пас те пас вазда.
Ма да сте му завикали: „На, попе, руку!“ хоћаше скапулати, јер је вазда — тешко мене! — научио узимати, а не давати. ПРАВОГА, БОЖЕ!
Имао је једнога слугу којега је научио да, кад гођ би се он што пред ким фалио о чему, да он вазда помаже му полагивати и рече више него што је он рекао. Пође једанпут у пунице и поведе собом полажицу.
Више би га пута учитељ укоравао зашто не учи, а он би му вазда одговорио: — Која је преша? Ја засад идем за оним што ми душа и срце иште, јер виђу да ми је отуда и корист, а за
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
За осмехе не зна лице твоје, Погурена ти се крећеш вазда, Тражиш тајну и истинâ боје, Гониш таму, ал' те тама сазда. И шта види кад је човек с тобом?
која разум плени, Готово увек и за порок будна — Некад, док младост живљаше у мени, Смејах се често, подругљиво вазда, Природи, Богу, и говорах смело: Да онај који обличја нам сазда Учини срамно, кукавичко дело.
Био сам миран што сам сазн'о тада Да је свет овај исти однекада, И да ће такав и остати вазда: Да вечно пати с унутрашњег рада, Да залуд траже оног ко га сазда, И коме иду њихови милиони.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
У мом родном селу ”Крањац”је био виђен гост, вазда добро дочекан, јер је био Словенац, близак род Србину. Сриски сељаци су радо слушали приче о лепотама брдовите, мале
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
ни лингвистичком, него по правилу тек оном граматичкоме уму за који су, све док трају, норме стандардног језика вазда једнаке саме са собом, а не само погодбе које су већ по својој природи подједнако дате у потврђивању ко лико и
Све се ту осећа: да је двориште ограђено доста високом оградом, са вазда затвореном капијом према улици, па је стога сеновито, и увече се из његових дубина одваја прохладна влага; да доњи и
И то толико често да би се, с нешто претеривања, могло рећи и вазда. Ако, наиме, једним мисленим погледом обухватимо већину Станковићевих ликова, приметићемо да уз понеки изузетак
се протеже с краја на крај романа - стално се осећа присуство небеског свода: пук се креће, одмара се, ратује и спава вазда под плавом куполом. Промене на небу наглашено се повезују с променама у души ликова.
С друге стране, међутим, доиста се у говору никада не појављује реченица уопште, него вазда само нека њена варијанта, попут оних што су малочас навођене.
Пренети овакве опажаје - који су по својој природи лични и непоновљиви - у уједначен говор вазда истог а безличног аутора није могуће, или бар није на књижевно уверљив начин могуће, ако језичка изражајна средства
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Откако се зна за њега, увек је само једном годишње силазио у манастир, и то о Петровудне, вазда последњи и тек после подне.
Кула му је имала две велике одаје, једну градски намештену, а другу арнаутски: нека су вазда готове како за кога. Свакога петка у подне силазио је у џамију да отклања, а ончас после тога у каву код Шедрвана да
Презирао је попа н учитеља, гадљиво окретао главу од цркве. чудно се мрштио н склањао вазда унутра кад би о свечаницима спазио празничну црквену поворку, крстове и обредне стегове, што је јадној раји још
добром арнаутском закону: покојника је правилно положио, млин зауставио да не клепће и послао некога божјака, какви се вазда лако налазе око ханова, ковачница и млинова, да јави Касалима за жалосни случај. Село је ту горе, сад ће они стићи.
кулом Хаџића у Црколезу поп Буњак, некако равнодушно очекујући да му се после велике лупњаве и вике отворе, досле вазда гостољубиве, арнаутске вратнице. Уосталом, и побратимске.
има у кући више од двадесет пушака, који је његовом помоћу тако добро прошао за трогодишње наше владавине и од којега вазда стрепи и дреница и Подгор.
укривене цркве са ова два младића и ишчекао да они прођу, само да га нечастиви не би довео у искушење да дигне своју вазда преку пушку. Но кад је сутрадан дошао кући, видео је покор и срамоту.
Кратак, плећат, риђ, зелених злих очију био је оличење пркосника, дахије и убојице. Никад без осмеха, вазда пређе готов да пође у потеру и пушкарање но у цркву, тај човек је био оно што је Турчин уклесао у заповед за себе:
И, грешан, узвикнем да су они криви, а не ја. Јер сам ја само њихово испаштање. Па се вазда у том присетим Мет Фираје и његова последња погледа. „Е, прото Дејане, проста ти сва крв, али тад...
Краков, Станислав - КРИЛА
Дизале су увис руке, шириле преплашене очи, и муцале: — Братко, братко. Али се немилосрдни бајонети заривали у вазда меко месо, а понеки би грубо шкрипнуо заронивши се међу кости.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— Бар сад не морам сваки час прижмуркивати на лијево кад нишаним, но ми 'вако стоји вазда на готову — затворено... — Е хајде де, нека буде на твоју, кад баш хоћеш. А како ти је име кад си такав јунак?
Читава историја нашега ускрснућа као државе сведочи да је АустроУгарска нашем подизању вазда стављала препреке и с планом му сметала. Ни сад не може бити друкчије.
— »Што се Русије тиче, она нам је била вазда пријатељска држава, и ако нам не помогне — одмоћи нам неће. — »То су наши одношаји са страним државама.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Дакле, драго срдашце, Са мном ти уживај, Рак у здрављу у виеке Вазда ми прибивај. Чувај се, не дај се Ласно преварити, Невјерно, нестално Јесте вриеме сада.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
дај да за капљом тебе жеђа ме без утола на веки, за бол, за грех, за блуд. ВРБЕ Вазда кад шумом враголили, поведи с вечери на воду. Да не целујем усне но чело невеселој, текло нам текло на вале.
У гробу само зар ћу наћи мира? Ту да исцелим мог живота бол. За своју главу где закон да нађем? Вазда ме мори плач и јецај љут. Дах јада мога дуне кô олуја И носи Богу мој вапај и крик.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И што је најглавније, као увек, сваког дана, једнако долазећи к њему у дућан да га види, надгледа, чинила је то вазда околишећи, као бојећи се да га тиме као не увреди, не расрди.
Ћипико, Иво - Пауци
Девојка се окрете и погледа га:— Дођите за намом, ко зна кад ћемо се већ видити! Заклонише се међу вазда зелене чесмине. — Гледајмо се мало, а нимамо пуно вримена! Која је ура? Иво извади сат и рече: — Близу је десет!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Видим и овога и даље мирног и спокојног. Наши јадни капци никако да се склопе, вазда се изнова отварају у нади да ће једном угледати призор достојан душе. Богдан Како ли сам се само разгалио?
Нешто сам ту и нашао, али у души ми је вазда зјапила рупа, неспокојство ме никада није напуштало, стајало је оно ту у мени као голема глибава мочвара на јулској
Измаћи се изван домашаја наших прогонитеља. Ако останемо, они ће нам непрестано бити на врату, и што год започнемо вазда ће они у томе видети прст ђавола. Можемо кренути на север или југ, исток или запад и живети од својег умећа.
за њега није довољно безумно нити довољно забрањено да би га одвратило од какве лудорије која му очас кресне у мозгу, вазда спремном на измишљање шашавих ујдурми.
Слегао се овде пусти неуспех. Они на које су Мати Црква и Отац Држава гледали попреко, што су се вазда котили по земљи отпорни на истребљење као ваши, несрећа и напаст, чмичак на оку, жуљ на нози, сврабеж међу плећкама
Имамо ли способне и спретне људе, бићемо нешто, имамо ли затуцане занесењаке, остаћемо сиротињско свратиште, вазда ћемо зависити од милостиње некога моћника а он ће нам је давати са презиром. Тада сам потегао најјаче оружје.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
“ И поче да страшно псује. Подмигујући вазда, Ћата је стајао сметен, како га већ Господ сазда, Док за врат пуче му шамар...
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Ту ускличу поносито кол'ко шума вреди, а пролеће иза џбуна ћути, па их гледи – на брег, на брег! Гледа вазда умиљато, па им срећу снажи, у пролећу – среће доста, срећан – ко је тражи!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Увек иста: прионе уз неко дрво, и вазда стиснутих песница гледа око себе као да некога или нешто чека. Аврам мисли у себи: „Борила се ту јака крв с јаким
Мија је био син Марије, удовице у тај мах, и покојног, вазда напитог а као хлеб доброг кантарџије на житној пијаци, уједно и тутора при једној од „српских” цркава Арсе Фрушића.
Кућицу је градио сам власник, са женом, с једним вазда пијаним, јевтиним зидарем, и са једним дечком који је материјал за градњу копао и скупљао у порону.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
У То би халка закуцала. — ''Петар!'' — Ускликне отац — ''Он је зацијело! Он вазда воли говор и сијело — Отворите му!'' ... И ми сви, кô вјетар, Трчи и вратâ пријевор извуци.
Ми здружујемо душе људи свије'! Мртве са живим вежу наше нити: И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије! Пригрли ова јата благодатна!
нама сасвим разлика је слаба, Само то толико: док он своје ствари Продаје за новце и поштено ћари, Ја стихове своје вазда дајем џаба... Мој сусједе мирни, нек благослов Духа Увијек те прати да си добре воље.
1908. ПУТНИК Не могу даље! Овдје ћу стати, Гора ће мени покоја дати. Гора је вазда примала оне Што љуто пате и што их гоне. Ноћ је свијетла, мека и плава; Мирише земља, мирише трава.
Снагу ми душе никада не сатра Замахом кобним живота бич груби. Горд сам и сретан што се вазда могу Уздићи вјечној љепоти и Богу, И божјег срца бити један део.
Али тебе и подмуклост Твоју, твој лик нежан вазда, И тај лажни поглед смерни, То песнички жар не сазда. 17 Сва кô бела пена вала Блиста моја драга смерна, Сад је
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
са стране турске као и с црногорске; где су власти турске (спушки капетан, никшићки чувени капетан Хамза) имале вазда посла, организовале целу полицију, градиле куле и стражаре због тога.
девет зијамета; свијех девет даше за пашалук, цар им даде бијеле тугове и везирство на те земље двије без промјене вазда довијека: Мамут-бегу Обренбеговићу даде земљу равна Дукађина, ђено роди издобила вина, доста вина, више