Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
пашанца Молера био и у здравље, ако хоћеш и окама, вина изобила пио; и знам да ће они у наше здравље пити, но дајте ̓вако озебли по један сатљик и ми да попијемо у здравље и њино и наше”. Вели Чардаклија: „Прођи се, човече, вина.
Но (онда) бојећи се село глобе, сви су устали (устану)”. — Ово је ̓вако записао Божа Грујевић да му је Карађорђе из уста казивао, кад смо на Карановац пошли, у Тополи на вечери.
Питате ме: кад је ваљевска војска код Шапца била, тко те Турке разби? — Ето ̓вако је било: Јаков и поп Лука и Живко Дабић, како чују да су Турци у Свилеуву дошли, крену се ̓итно и не застану Турке у
Ову сам пушчицу гледао у попа Панте; мало је дужа од једног аршина, не ваља три гроша. Ово ми је ̓вако казивао поп Панта, а и више људи који су онде били.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Знам; а што си стао на промаху? — А? — Што си, велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар? — 'Вако ја кад се ознојим! Станем на вјетар, па чисто забрекнем.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈАЊА: Шта ћиш да кажиш? ПЕТАР: Да вам је по вољи. ЈАЊА: Сметено, глуво! Изиђи у поле, кад ти кажим Ево вако, ја! (Узме га за руку, па га изведе напоље и забрави собу.) Проклето посла! Сад да изборим новци... Охо, чекај мало!
Црњански, Милош - Сеобе 2
А баба примети то, па ће упитати, његову мајку: Што је ово дете вако ћудљиво? Звера, као да га је стра! Његова мати онда поче нешто да шапуће његовој баби, а баба се на то удаљи некуда и
Матавуљ, Симо - УСКОК
Није обичај да ми Црногорци на ови вече сједамо друкче но ’вако, али ти си путник и извањац, па је тебе просто. Ово су ти наши обичаји навече Божића.
— Благо теби, синко, кад си тако учеван, а занаго и мени би благо било кад би ти овијех дугих зимњих ноћи поред мене вако сједио и причао ми како је у свијету, а особито како је бивало у стара времена.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Селачка мука толика је да чак и просјаци од ње зазиру. Један просјак овако умује: Ајд, ајд, мучи, болан, боле је и вако нег о тежаклуку живити и своју крв пити.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
(1843, 27. нов.) ТУЂИН Украј мора, крај тиога, Ту бродови стоје, А са брода, са једнога Момче вако поје: „Ао света големога! Ао јада мога, Да на свету баш никога Не имадем свога!
Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека сунца, нека, Мене драга чека, Драга сунца два Мени ће да дā. (1844, 16. окт.
се на рамена врго, И полете малко унапреда, Па ти нешто кâ њиву угледа, А по њојзи неко тумараше, Тумараше, вако зипараше: „Амо, купуј народни новина, Све шенице, да те је милина, Драгољуба и други цветова, И селена народни
Загрлили с', оборили главе, Па сузице роне украј Саве. Кад и згледа, онамо поита, Па и вако млађане запита: Што плачете, што цвилите млади, Каки су вас задесили јади?
некадашња, Што бијаше кâ ова садашња, И песмица што ја онда пева, Та са брда оног Магарчева, Па запевам отприлике вако (Чула нојца, сад нек чује свако): Тамо ноћна, без звездице тамо, Шта кроза те тако сија амо?
у дворе Гојко улегао, А лепо га Рајко дочекао, Понудио кâ што ваља госта, Мудрих речи прозборио доста, Па је онда вако започео: „Чу ли, сине, што бих знати хтео: Откуда си и ко ти је мајка, Кога кажу родног ти бабајка?
Богме коњик — Бог му у помоћи! Што л' га гони овако по ноћи? Већ је близу, већ и пушка цикну, А уз цику јунак вако викну: „Та на ноге!
баш амо на града, Тако збори и тако се слути, А Турцима у срцу се мути, Свак се боја последњег спомиње, Те понеки вако започиње: „Вала, кардаш, то бојак бејаше, Није шала, баш нас покрхаше, Баш кô да се сваки помамио, И чујте ме, а
распознаје, Сећа с' љубе, мисли Српкиња је, Чија можда љуба вереница Што уграби негде потурица, Па га тера, а вако кликује: „Пуштај роба, ол' т' заклаше гује.“ Већ га стиже, већ — ох љутих јада!
некијех врата, Зачу гласе, па се заустави, Пригна ухо, оде ослушкиват, И чу говор, а женски бијаше, Једна, брате, вако говораше: „Јао Фато, јао јадно злато, Да луда си јоште, кукавицо, Та у бега свакога је блага: На хиљаде лаганих
Угледа је хајдук, загледа се, Дуго прође, ријечи не нађе, Ма најзаде вако проговори: „Јао, Фато, хајде са мном, злато, Прими вјеру ту Христову дивну, Буди мени вјерена љубовца.
16. О лепи ви из уста њени баји, Кад седисмо ми вако обадвоје! О њеног онда ока кра(с)ни сјаји, У срце кад си падô моје!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
отишли, изајде и џомет из млина и оде у ону варош, униђе у једну каву, па стане питати: — Људи, што се ви патите 'вако за воду? Људи му на то одговоре: — Ево има четерест година како 'вако деверамо.
Људи му на то одговоре: — Ево има четерест година како 'вако деверамо. Џомет им на то рекне: — Да ми хоћете дати једно четерест момака, ја бих вам с божјом помоћи мог'о наћи и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Она се полако придиже, и оста седећи на кревету. — Хајде, скини блузу. — Јој, па како ћу... зар не може вако? — Не може... Од мене немој да се стидиш, ја сам доктор — онда као да се присети. — Хајде, мали, изиђи напоље!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Крпигуза, одговори један смелији дечак — Зар не знате лончића? — То је за оне из првог разреда, а ми ’вако... крпигуза, јарца, вина и тако... — Је ли вас учио пређашњи господин коју игру? — Јок, он само у школи...
Ја како, братићу!... А ти опет иди те праштај и моли. Еј што нисам ја млађи, па да видиш чуда!... Све би је ’вако песницом, па за врат... — Куд је отишла?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
му злаћена марама, Нит’ је ткана, нит’ је исплетена, Већ од сувог саливена Дочуо их јунак Асан-ага, Па је њима вако говорио: “Ал’ сте луде, ужичке девојке! Што с’ чудите мом дивном оделу. Ја га носим, ал’ се женит’ нећу! 136.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
»Ала би то било жестоко, — мисли он: — идем ја 'вако у ланцу, па се тек одвојим у страну, а тамо — лежи он. Потегнем из пушке: дум! — он се закопрца.
Кад се врати с левог крила, зауставих га да иде мало уза ме. — Бога ти, докле ћемо ми 'вако? — упитах га. — Вала сад ти ни ја не знам. Прођосмо капетаново урочиште... — А где је оно? — Остало нам је у лево!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ускок Јанко (јер он то главом бјеше) лежао је још за неколико, ни будан сасвим, нити успаван. „Ћаше зимус исто ’вако“, рече Крцун. „Понекад заграј е би пробудио и...“ „И мртве?“ „Не само њих, но и тебе, валај!
Види е је у томе нешто чудно, а може бити да и начуо бјеше што, те из даљега околиши, па опет на ствар. Ево ’вако поче: „Фала Богу, брзо ли расту дјевојке! Ето скоро минула година, од како лијечах покојног Милуна.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
вавољак — оно што се сваља међу прстима или у устима ваган — чанак, здела; мера за жито вагон — врста косира вако — већ ако вакца — несносан свраб између ножних прстију или на самом табану накуп — задужбинско добро (имање) код
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
једно друго за руку док се познаду и једно другом докаже да се љубе, и закуну се да их не ће друго ништа раздвојити вако црна земља.
плакати и заклињати да је не убију, али кад јој они казаше како им је заповједила госпођа и да друкчије не смију вако да обадва главом плате, онда им она опет рече: ,,Ах немојте ме убити, а просте вам моје руке, ево их посијеците, а и
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
АНЂЕЛКО: Имаш ли неку батеринску лампу? ИКОНИЈА: Немам, имам свећу. АНЂЕЛКО: Дај шта било! Остави врата, вако, отворена, да пада светлост! Па, ако не може, мајку му, подупри столицом! Гадне ли кише!
ЦМИЉА: Ја то не могу да гледам очима! АНЂЕЛКО: Мало је фалило да му избију око! Плаво ко индиго! Ко га је само вако животињски... ИКОНИЈА: Сигурно она банда зградилишта! Свако вече туче и премлаћивања! Придигниде му главу!
Ни коморе, ни менаже, ни фуража... МАНОЈЛО: Ништа, није важно, видећемо и вако. Кад би бар киша хтела мало да стане! ТАНАСКО: Ви барем имате то гумирано платно!
Иконија пред шанком, Цмиља иза шанка. Ставра сам за столом, на који је спустио новине.) ИКОНИЈА: Кад га видим вако, без говорнице, не би га познала ни за два милиона! ЦМИЉА: Замишљала сам га да је висок.
Шта он, буздован, да тражи на јавном скупу? Скуп користи као мишју рупу! ЦМИЉА: Где ли се вако наљоскала? Базди на вињак! ГОСПАВА: Има још примера, идемо даље! Зашто неки, на пример, пушта браду?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— О, боже... боже! — проговори једва једвице мати. — Шта сам ти згрешила, чудни боже, да ме вако каштигаш!!? Шта ће сад ре... ћи о... ви на... ши ис... ко... па... ни... ци! О! о! о! Тада се и кнезу одријеши језик.
— Та-ако! А ти ајде одма! Нека се нареди све што триба, а јево мене за тобом. — Ајдемо и ми, кад је вако липо вриме! — рече гвардијан, пак одшеташе сви, и ђаци за њима.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
хрли; Да власи ове то њега крију Док смрт се кроз њих с животом грли; Ох, шта би дао, те сузе сјајне Да за њим мртвим 'вако се лију!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову.
Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. — Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво.
Свану му кад дође Вујо. — Камо се, за невољу?... Хоћу полудети ’вако сам. — Нећеш дуго, не бој се. Сутра, зором, на посао!
— Како ?... Хвала ти, попо, до неба. Ти си ми отворио очи. Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла. А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. Свештеник га појми.
нисте ни ви седели скрштених руку. Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... — Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.
— Не знам, али ја овако не могу. Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. — Па ја сам ти говорио да није лако... — А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом!
»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело. Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај... Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?
— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати. Дотле ћемо све ’вако заједно... Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... — Ево руке!
— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... — Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат.
Да ли зна за ово?...« — Готово!... Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. »Што су ово ноге ’вако тешње?... Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!... Није требало да пијем, само сам се осрамотио...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад то чују дивови, у страху да не изгубе врело, кажу му да се остави ћорава посла. А он им рече: — Кад нећу ̓вако, нећу никако. Дивови му признају да је бољи јунак од њих и пусте га на миру. Сјутрадан пођу сви у дрва.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
А Христос је то видео. Онда Христос ’вако рече Фарисеј’ма баш у лице: „Сви су ваши дари мали Према дарку удовице.
Где је корен том имену, Где је извор, где је грађа? То се пита и на то се Одговара и нагађа. Једни ’вако, други ’нако — И без добре воље није — Ал’ се види е се хоће Нешто треће да одбије.
Мени Господ шапће: „Тако красти смете!“ Па шта велиш, Љубо, Једно лепо вече Да нас, ’вако старе, Заједно затече; Да видимо шта је И на дну бокалу, Па од старих јада Да збијамо шалу; На староме жару Да
Ено се Срби мире, Сви које ум и срце Ка једном циљу вуче, — Ал’ мисле једни ’вако, А други мало друкче. И то је ваљда зато Да буду светла лица Кад сване видовданска Петстолетница.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
На реп си стала змији маторој!... Отров те чека!... А ту шкорпију, Што се превија тако ласкаво, Те бих се, ’вако стара грешница, У четир’ поста заклет умела Да ће за капљу крви његове Ишчупат срце, ако устреба — Чекај се, чекај!
О, децо, па и вас молим! (Клања се пред Турцима скоро до земље.) ’Вако вас молим, кô што приличи Поносној деци вере једине, Помоз’те данас мојој невољи! ТРЕЋИ ТУРЧИН: Опет невољи!....
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Пуштај ти меке 'вако растутњала ако шћаше што бит'. За рану не мари. Завлачио сам прс' — није дубока. — Али, човече, ти ни пушке немаш.
— Он се тужно осмену половином усана. — Бар сад не морам сваки час прижмуркивати на лијево кад нишаним, но ми 'вако стоји вазда на готову — затворено... — Е хајде де, нека буде на твоју, кад баш хоћеш.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
брини се, неће знати Да сам мученик, Кад обучем свилно руво, Приденем му слик, Створићу се малом песмом, Ево вако, глај... Сад сам песма... ко би рекô Да сам уздисај!
Кад помислиш: сишô с ума, Разбере те у то доба, Па се смеши па те теши: „’Вако ћемо све до гроба!“ XXИ Пробудио с’ оркан љути, Ишчупао врту цвете; Отуд даље — кô да риче: Тешко теби, јадни
“ Сад бих да падне на ме Целога света туга; У срећи сам онако, Сад ’вако тражим друга. XЛВИИ Други на гроб плоче мећу И ваљају на њих хриде, Е да спомен дуже траје, Да с’ гробови даље
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
и без помена аутора, која по мотиву и стилу има извесних сродности са песмом Невоља: Докле ћемо с’, побратиме, ’вако скитати, од кафане до кафане карте играти, од механе до механе вино пробати, а у зору без парице кући бегати?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
твога сјајне прошлости — Са покорношћу вашег покора, Љубећи жени меку ручицу — Преминуле те сећô радости; Ал’ ’вако — прости!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Станиша! СТАНИША: Брате! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Доста је сад... ЈЕЛИСАВЕТА: Ех, клетво моја!
„Доста је само?“ Та суложница да сам нечија, Ил’ турске буле црна ропкиња, Тежина ’вако грозне увреде На подлој би му крви плинула. СТАНИША: Ћут’, жено!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Не могу, кнеже, ’Вако ћу лакше дочекат дан: — Последњи можда — ако дочекам? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта збориш, чедо, Последњи дан?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па 'вако штједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весô је нешто. — Ево, и ја, Дуле, оживио.
Већ мој, вели, ду'овни сине, док је 'вако вријеме, требало би на Мајданце“. — Наточ'-де ми једну, Мићане! — „Требало би, каже, на Мајданце 'нако јуначки ршум
— Ништа зло, Асан-беже, не чиним. Дијелим мејдан. — Аман, зар се тако дијели мејдан? — 'Вако дијели мејдан Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице, ако нијеси почем знао. Он друкчије не зна.
Стра'ота, браћо, погледати! Шта би вам, дјецо моја и Србови моји, више дуљио? Све вам је ово 'вако било, и ово вам је кô једно историческо збитије — заврши Симеун као с неком тугом.
Истина Бог, млого сам се и промучио, док сам то све у глави уредио и, рећемо каз'ти, средио... Шједемо 'вако, ја и она моја бабетина, увече крај огњишта, па почнемо, штоно ви велите, штудијерати: ово је, жено, по закону, ово
Направим му јармац и метнем 'вако кô сад теби (склапа руке и показује на писарчићу), не буди примијењено, око врата, али не помаже.
Није тако, већ 'вако: Славни суд у Име Његово осуђује Јолпаза Давидова из села Мелине, котара Бање Луке, окружља Бање Луке, земље...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ „Не питај ме, царе поочиме! Познао сам сабљу баба мога; да сам бог дô у твојим рукама, и ти би ме 'вако ражљутио.“ Па он уста и оде чадору.
Кад с̓ хајдуци вина напојише, а у вину ћеиф задобише, ̓вако рече дели-Радивоје: „Чујеш мене, мој брате Новаче! Хоћу тебе, брате, оставити, јер си, брате, остарио тешко, па не
виђео што се у њој пише, он се руком у џепове маши, те извади дванаест дуката, те их даде младу књигоноши, па му ’вако Мујо говораше: „Чујеш мене, млади каурине!
“ Оде Иво ’вако говорити: „Добро, мати, у земљи Талији: доста, мајко, робља наробисмо, а јошт више блага задобисмо, па се здраво дома
Кад с’ хајдуци вином напојише, ’вако рече Мијат харамбаша: „Побратиме, Лазо барјактаре, и вас, браћо, тридесет хајдука, није л’ мајка родила јунака, јал’
књиге инџијеле; књиге гледе, грозне сузе роне, дахијама овако говоре: „Турци, браћо, све седам дахија, ’вако нама инџијели кажу: кад су ’наке бивале прилике виш’ Србије по небу ведроме, ев’ одонда пет стотин’ година, тад је
“ Тад грађани сузе прољеваху и Ђорђији ’вако говораху: „Бег-Ђорђије, од Србије главо, даваћемо што год раја иште; не кварите царевих градова, ни са царем замећите
завладô, и Србију крстом прекрстио, и својијем крилом закрилио од Видина пак до воде Дрине, од Косова те до Биограда, ’вако Ђорђе Дрини говорио: „Дрино водо, племенита међо измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!
’Вако рече Ћурч’ја арамбаша: „Та Јакове, српски комендате, оћеш, болан, више довест војске? Ако л’ нећеш више довест војске,
А чича се Јаков препаднуо, посједнуо крилата ђогата, голу сабљу држи у рукама, па дружини ’вако говораше: „Браћо моја, три стотине друга, да црквену затворим’ авлију, да бусије себе поградимо, па да овђе дочекамо
Чича Јаков на ђоги утече стрампутице путем пријекијем; а Ћурчији ’вако говораше: „Еј Ћурчија, да те бог убије! Јер ме данас издаде Турцима?
с мјеста помицаше, до себе му мјесто начињаше, па му пружа каву са шећером; ал’ се Иван за невољу смије, и Кулину ’вако говораше: „Та Кулине, драги побратиме, ни ћу сиђет, ни ћу каве пити, кад си мене тако преварио, и без мене ловак