Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Па што му је ћерка лепа, поносита Валадила, те лепоте нигде нема од Индуса па до Нила. Па како је воли бабо! Један осмех свога смиља не би дао за сву земљу од
Дању, ноћу походи га, с њим долази Валадила, да и она види де ће вечни санак да одснива. Гледао је вајаоче пуну чари, пуну мила, све му рука лакше куца, све му
Оштрим длетом бола свога у блед камен реже лица, свако лице иста лепа Валадила од Мисира. Тако воли Минадире, тако му је љубав силна, те љубави нема више од Индуса па до Нила.
„Што ми вене дете моје?” стари краљу ћерку пита, — поносита Валадила само ћути, само снива. Нагрнуше просиоци, слава, пурпур, злато, свила, — све највећа госпоштина од Индуса па до Нила.
Ал' што пурпур црвенији, што сјајнија свила бива, све је блеђе лепо дете све тамнија Валадила. „Доста, доста, драги бабо! Моје срце не избира, срце моје само воли неимара Минадира.
Прилете му бели голуб, прилете му Валадила, није могла доста брзо, како га је жељна била. Како га је жељна била душа јој је излетила, а остаде бело тело, оста
Како га је жељна била душа јој је излетила, а остаде бело тело, оста мртва Валадила. Жао беше старом краљу, Рамсениту од Мисира, што радошћу превеликом уби ћерку, уби сина.