Матавуљ, Симо - УСКОК
Маркиша се наљути: — Валај, ако је и лукаво није јуначки ни чојски! У тај мах вјетар јаче зазвижда. Умукоше. Примицаху се ка Крсцу.
Занаго свак!... Дај боже!... Па да га оженимо! Веле, згодан је као ђевојка, а од велике куће!... — Валај, згоднији и од Крцуна, а његова раста и скопости — рече Маркиша. — Нако што је плав!
Кад он сврши, Мргуд опази: — Валај, право имате што се спрдате! И ђеца су их сјекла! Знаш, Јанко, да је синовац владичин, Јоко Перов, посјекао двојицу
Теби је, поврх чојства, бог дâ и имаћа, те можеш и дијелити и дочекати и помоћи, и ти то све чиниш, валај обилато! Е фала ти у име цијелог браства што тако дочека овога кућића и страдаоца! Јанку се завртјеше сузе.
Најзад Јанко натаче свој фес и удјену леденицу за појас. Крцун га посматраше са задовољством. — Е валај си згодан Катуњанин! Као да си никао и растао међу нама! — Може бити на око, али ко зна какав сам по срцу?
“ „Други рече томе: „Е хајд’, па реци Светоме да си погодио што он мисли!“ — „Не бих, валај“, рече онај, „да ми даш најбољега овна из свога тора!
“ — Трећи се умијеша: „Ада, ја бих за плету отишао и питао га: молим те, Свети, што сад ради бог?“ — „Е, валај, ако ти то баста, даћу ти тврду плету! Хоћеш?“ — „Хоћу!“ — „Ма, нећеш.“ — „Ма, хоћу ево пред људима!
Кроза жамор који наста њека гласина јасно рече: — Валај, био здрав, или болестан, без њега се може и сад и посад! Тако му се поздрави, владико!
Двије, највише три недјеље, па ће и устати. Кнежево се лице разведри, и рече: — Валај, Јошо, ријетко ме кад ко обрадовао, као ти сад, још у овакој жалости!
А, валај, кад би хтио и да распиташ је ли ваљаст и чојски! И онда да речеш пошљедњу ријеч!“ „Валај, рекох му, част твоме ђетићу
А, валај, кад би хтио и да распиташ је ли ваљаст и чојски! И онда да речеш пошљедњу ријеч!“ „Валај, рекох му, част твоме ђетићу, али ја сам рекао пошљедњу ријеч, а о тој работи већ не троши ријечи, а наше куће, ако
“ — Не валај, ни ријечи једне, но се насмијах и обрнух му плећи, те посјекох прво дрво које ми се учини згодно. Бјеше се већ смирило
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— Хоће боме прије него тебе — вели старац. — Валај неће! — вели Марко. — Боме хоће! — Боме неће! У тој свађи зграби старац руком за лонац.
— Но, јеси ли момче био код кадије? — упита га старац. — Валај, брате, овдје нема човјеку другог права ван да се објеси.
Баш сам те ради њега звао. Ти знаш да се нико моме суду не отимље. Јеси ли од овога младића примио сто дуката. — Валај, нијесам, пророкове ми браде. — Добро — рећи ће старац. — А како ти је име жени? — Белила.
Кад дође до аге, поклони му се по обичају и у руку пољуби, а ага тек што га види ђе носи пар пилади рече: — Еј, валај, рајо, како си? — Добро у твоје здравље, мој лијепи ага! — одговори му.
Ага се поглади по бради, па рече: — Валај, ко жену слуша, он је гори од жене, и зато не ваља жену никада слушати. Након неколико доба опет дође нешто послом до
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ прекиде га неки дебели глас оздо. „А хоће ли се отварати та сретна врата јутрос? Помете се овлики народ! Право је, валај, ди се јутрос раније отворе; знате... који је дан сјутра...
„Ћаше зимус исто ’вако“, рече Крцун. „Понекад заграј е би пробудио и...“ „И мртве?“ „Не само њих, но и тебе, валај!“ Оташ и Спасоје слатко се насмијаше. Мишан му одговори: „Шапат у папрат!
“ запита Радоје. „То је и мени замисао иако ме Крцун слобођаше“, примјети Оташ. „Валај, јамац вам моја ријеч, ако му не буде Владика допустио“, прихвати Крцун.
Што ћете де! он хоће да се сасвим поцрногорчи, и аферим му за то!“ „Аферим, валај!“ рекоше у глас. „Фала вама, браћо, што ме примате за брата!“ одговори Јанко тронут.
“ „А инокосан је човјек. Нема је ко замјенити“, одговори стари. „То је, валај, истина, но рећи ћу ти, буде ли чекала замјеницу, плешће сиједе. Зар док се мали ожени? А да што друго?...
“ прекиде га један. „А да си у његовој кожи, а при тој памети, не би ни чекао!“ „Но што?“ „Окан’о је се, валај?“ Медик извади чибук из уста а зину од чуда. „Ма не рекосте ли да је вјерена!?
“ „Знао, те добро!... Бјеше као иједан Црногорац! Погинуо је млад на Чеву...“ „Бјеше, валај, соко сиви!“ потврдише она тројица, старији. „Пејо наш“, настави момче, „није имао бољега пријатеља. Бјеху врсници.
“ „Тако је, валај!“ потврдише му другови. „А да — што би? причајте људи!“ рече медик. „Разврже ли се та вјеридба? Неће ли га дјевојка,
“ „Хм! све је то жалосно!“ рече видар. „А да рекосте ли тако ономе човјеку?“ „Рекосмо, валај. Обашка што ти сердар вели, а обашка што од нас чујеш, па измјери што је претежније, рекосмо.
„Па лијепо!“ рече Владика. „Но, видиш, господару, тај ми синовац Кићун слабодух и невиђен!“ Ђакон се умијеша. „Валај, заиста чудо, Господару... Знам га ја. Е Црногорца, на очи лошијега није, ја мним, рађало се у ове наше крше...
Колико их је, да је, све су на мјесту; изгубити се неће ниједна!“ „Не, валај, док си при тој памети!“ дода један од онијех ђаволана.
Медик саставио руке иза шије, а промолио врх од језика на крај уста, па их гледа и смије се. „Неће, валај, но од овога мога брава зубима натући! Видиш да се у њ загледа... Претрпи се, чоче, није но тек зарудјело!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
2) ШАЉИВИ Ако је и скупо, оно и не ваља. Боли га зуб па рамље. Боље мртав пијан, него мртав трезан. Валај си чојек, ако ја и лажем! Вредан за два лена. Вредан је: више уради за два дана, него за дан.
— Тимари коње код Али-бега. — Ђе си био? — Нигдје. — Шта си чинио? — Ништа. — Јеси ли се оженио? — Јесам, валај! — А имаш ли дјеце доста? — Јок, валај! — Имају ли дјеца крува? — Јок, валај! — У зли час се оженио!
— Нигдје. — Шта си чинио? — Ништа. — Јеси ли се оженио? — Јесам, валај! — А имаш ли дјеце доста? — Јок, валај! — Имају ли дјеца крува? — Јок, валај! — У зли час се оженио! — Јесам, валај.
— Јеси ли се оженио? — Јесам, валај! — А имаш ли дјеце доста? — Јок, валај! — Имају ли дјеца крува? — Јок, валај! — У зли час се оженио! — Јесам, валај. — Игра мечка пред чичином кућом, — Доћи ће и пред нашу. — Како тамо, бако?
— А имаш ли дјеце доста? — Јок, валај! — Имају ли дјеца крува? — Јок, валај! — У зли час се оженио! — Јесам, валај. — Игра мечка пред чичином кућом, — Доћи ће и пред нашу. — Како тамо, бако? — Како коме драго. — Како ти је име?
Комар стануо волу ча рог. — Приповиједа се како је комарац сио волу на рог, пак му запријетио: „Валај ти се с рога не дижем, приђе него ме молиш!
“ А вô му одговорио: „Валај, нити сам чуо кад си дошао, нити ћу чути кад пођеш!“ Медвеђа услуга. — Казује се како је једном човек медведа спасао,
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” А краљ му онда рече: „То је добро кад си толико шенице посијао.” А чобан прихвати: „Валај није добро, но је зло.” А краљ рече: „Што, јадан?” Одговори чобан: „Прометну ми се она шеница: све никоше букве и јеле.
” Тада вели цар: „То је добро кад толико долеће чела.” А чобан прихвати: „Валај није добро, но је зло.” Опет цар: „Што, море?
” А чобан одговори: „Припече сунце Илијнско, па це отопи они кљук и мед па се просу по долини вас.” Тада краљ рече: „Валај и јест ту било зла.” А чобан прихвати: „Валај није зла, него добра.” Опет пита краљ: „Како море?
” Тада краљ рече: „Валај и јест ту било зла.” А чобан прихвати: „Валај није зла, него добра.” Опет пита краљ: „Како море?
” Тада краљ рече: „Валај баш јест то лажно зборити.” А чобан одговори: „Ако је лажно зборити, ти си за истину вјеровао.
“ Онда свињарче зачне говорити: „Девојко, јели ти на челу звезда?“ Тек што он то изусти, а Турчин му у реч: „Валај баш смо у једној мисли.“ Девојка се открије па рече дечку: „Е, то си погодио; сад казуј шта имам на грудима.
“ Дечко одговори: „Имаш сунце.“ А Турчин се одмах утакне: „Валај и била, баш сам то хтео да изрекнем.“ Царева девојка открије и груди па рече дечку: „И то си погодио; казуј још шта
„Валај не ћеш“ одговори му сусјед. Тадар рече му жедњи сељанин: „А ти овако: ајде пери ми ако сву не попијем, а ти ми пљуни у
“ „Валај није право ја тебе него ти мене, кад сам оваки магарац,“ одговори сусјед, и су по боце вина крене уздишући својој кући.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Питан у суду зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину...
— Гријота је свићу грдити и кад није канделорица, а камоли још вриђати бога прид дичицом и прид дуовником. — Валај смо баш бештије, кад се ни прид редовницима не можемо уздржати! А да шта лајемо кад нас они не чују? — додаде Кљако.
Мисли да ће се и вечерас мукте опити. Ма нећеш, Цонтроно, валај, макар црка и Чмањак. — Не говори тако, кршћанице! — опомену је кнез. Опет се зачу лупање.
Али, јопет, ради како знаш. Оћеш да те изујем? Нећеш, велиш! Па ти, по овоме вримену, оклен доклен. Валај, ни вра-Наћвар нема срца! И шаље те ради губавог Кење! Ма шта то може бити, дите?! Цигурно ника велика ствар.
— Валај, баш ћу гледати да дознам, па да просочим... — Не, него смиста кажи ди је коњ, или ћу ја одма дати ћаћи стричеву књигу
— Ма мој синко, и то је на теби ново... Притрпи се за вико вриме! — Нећу валај, ћаћо, него, ако ми не буду аљине до недиље, ја ћу казати сву истину стрицу, јер најпослинакарце, ја сам замиритâ ти
бум! одма по сриди свете оце и корабљице! Валај је добро учинија што се очистија одавлен, јер да се опет наврати, напипâ би га ногом ди је најпоштенији!
— Амен! — запојаше сви. — А за здравље Чимавице, ди год бија! — Живија! И сви се обредише. — Валај нам је јадни Шкоранца од вајде и мртав! — рече говедар Лису.
— И ја сам то одма помислија! И ја сам одма посумњâ, а знате на кога? — На кога? — На Стипана, валај — рече Дувало. — Добра ти је та! — повикаше сви. — А шта ти мислиш Брне? — пита га Вртиреп.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
И ТУРЦИ 271 ДОБРО ЈЕ ЂЕ И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ 272 ЖАЛИ ЧИПЧИЈА СВОЈЕГА АГУ 273 РАЈА ВЈЕРУЈЕ И НЕ ВЈЕРУЈЕ (ТУРЧИНУ) 274 ВАЛАЈ, ВЛАШЕ, И ЈА — КАД МУ СУДА НЕМА 275 НИЈЕСУ ТУРЦИ ВРАПЦИ 276 ЋЕРА ТУРЕ КРАЉЕВИЋА МАРКА 277 ПОБРАТИМИ 278 О БРИЊСКОМ
— Хоће, боме, прије него тебе, — вели старац. — Валај, неће! — вели Марко. — Богме, хоће! — Богме, неће! У тој свађи зграби старац руком за лонац.
је зими велики лед и чич био, пас се скупио у клупко на снијегу од зиме; па почне падати страшна мећава, а он рече: — Валај, ако дочеках друге зиме, нећу је чекати без куће, но начинити једну малу колико се могу овако као сад згурити.
А краљ му онда рече: — То је добро кад си толико шенице посијао. А чобан прихвати: — Валај, није добро, но је зло. А краљ рече: — Што, јадан?
Тада вели цар: — То је добро кад толико долеће чела. А чобан прихвати: — Валај, није добро, но је зло. Опет цар: — Што, море?
Тада краљ рече: — Валај, и јест ту било зла. А чобан прихвати: — Валај, није зла, него добра. Опет пита краљ: — Како, море?
Тада краљ рече: — Валај, и јест ту било зла. А чобан прихвати: — Валај, није зла, него добра. Опет пита краљ: — Како, море?
Тада краљ рече: — Валај, баш јест то лажно зборити. А чобан одговори: — Ако је лажно зборити, ти си за истину вјеровао.
Кад види ага да му ништа ни из рука не дава а камоли да вади из торбице, наљути се те му рече: — Хајде право, рајо! Валај те нећу данас мучити орањем; ма, да нијеси узалуду долазио и да ти не буде арам што ћеш код мене јутрос хљеба и соли
— а ага: — Хајде погађи-де. — Валај, ја не знам, већ ако није зато да је крсту више муке, или не би ли га хат усмртио.
— Милија потоња. — Валај, погађаш као по анђелу, а кажи ми: али ти је милије прољетно руно вуне али јесење? — Богме, милије потоње.
Везир му одговори: — Валај, кнеже, за твоју једну покидао бих ја хиљаду црногорскијех глава, па и саму владичину. — Ја то вјерујем, ефендум, али
Ћипико, Иво - Приповетке
Цвета приђе к њему: —Узми и нас двоје! —Не треба! Има нас доста. —Нисмо, валај, на одмет. Деде, прими нас! —Што тражите? —Што и други. —Добро! Дођите обоје. За данас имате круха у торби.