Црњански, Милош - Сеобе 2
Нису хтели, јер је био сиромах, да је за Валдензера даду. Био је отпуштен из војске. Њен отац га је затекао, једне кишне ноћи на њеном прозору, па га је, са мердевина,
Као да их је било обузело неко ноћно лудило, друштво код Валдензера то вече, није се разишло, ни после таквих, друштвених игара. А при одласку на спавање, још је дуго, у вратима, брбљало.
У тренутку кад мала собарица Валдензера хтеде да изиђе на врата, Исакович угледа шафољ, који је била, да га изнесе, упртила, погрбљена.
Најлепши ајгир у ергели, Јупитер, цркава. Божич је то јутро личио на неиспаван, блесав, мртвачки, костур. За Валдензера, ако ајгир цркне, биће велика несрећа. Ветеринар, затим, рече Исаковичу да ће га чекати пред вратима.
Ветеринар је тврдио да коњ слути присуство смрти. Измећу та два реда коњских глава, Павле је угледао Андреаса Валдензера, како седи на троношцу, са главом у шакама, погнут, преломљен. Рамена су му се тресла. Човек је плакао.
Рамена су му се тресла. Човек је плакао. А тек после, Павле спази, испред Валдензера, на слами, и неким ћебадима, пастува, који цркава.
Тутње крај њега својим копитама. Ова констипација, која убија овог пастува, Јупитра, потпуно му је несхватљива. За Валдензера, управника ергеле, то је тежак удар. Гроф ће га, свакако, истерати из службе, због тога.
А бира најлепша створења. Најлепше лептирове међу лептировима. Тог дана, у дому Валдензера, у једном крилу Херренхауса, изнад авлије и башта, ручак је прошао, као кад у кући има мртвац, па се руча.
Павла, причао, како му паде на памет, да би било добро да Исакович поведе у Беч собарицу Францл, а ди Ронкали ћерку Валдензера. Њена судбина је сад, овде, међу коњушарима, запечаћена. Отац ће јој изгубити службу.
Божич је допуњавао ветеринара. Ето, каже, нек се Исакович сети Валдензера! Упознао га је синоћ, као сретног оца, сретног мужа, сретног Береитера грофа Пара, добричину домаћина.
Била је сама. Тако га је жељно чекала. Исакович је бежао од ње, као да је полудела. Он је био запрепашћен изгледом Валдензера. Човек је давао утисак да је преко дана остарио десет година. Личио је на буре, испражњено, које одјекује од удараца.
Је ли то била страст госпоже Божич? Весело вече, које је провео код управника ергеле Валдензера, или само жеља удобног преноћишта? Или сећање на смрт оног лепог ајгира који је имао име Јупитра?