Ћипико, Иво - Приповетке
олује валови, пјенушећи се, разбијају; вјетар свија мрке самце чемпресе и криче галебови, — а сада око хриди тугаљиво валићи кроче. Свети кип младићи положише на отар, а док га смјестише, навали чељад да му ноге цјелива.
Ћипико, Иво - Пауци
пучини; чини се к'о да се с ње непрестанце у ваздух дижу блиједи танки пламенчићи, који негдје у висини ишчезавају. Валићи запљускују обалу, море жамори...
Ми се журимо, отпловићемо чак далеко, далеко тамо гдје ћемо наћи острвце пуно цвијећа и шарених птица, — валићи му плачу обалу и шапућу вјечиту пјесму. Журимо се и журимо! Чедо моје, тамо ћемо поћи!
Жупник бијаше већ отишао. Хладни, свјежи западњак стао да пропиркује и да, блажи спарину. Валићи се котрљали до у заклоницу, до самих Ивиних ногу.