Употреба речи варош у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући.

видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...

Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ Ђоша се вратио у село да — ништа не ради... Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан. С киме је он тамо пио? Шта је радио? То нико није знао...

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

без црепа видим њен прозор у лози Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа, пали Мој вранче, сутра је ујак у њену варош вози Спавај, мој вранче, сви су коњи заспали Да ноћ толико не мирише на жито и суво Сено, на реку и дрвеће, на сан

грања и дрва, наслажу ломачу, за њу нас голе вежу, принесу шибицу, потпале, и гори тако, гори недељу дана, цела варош од пепела посиви.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

— Причао ми је буљубаша мог оца, Лаза из Трлића, да је татарин утрчао у варош непрестано вичући: „Мазул Шашин-паша, мазул! Хазур Хаџи-Мустафа-паша, хазур! хазур!

потуче се пашина и српска војска с Видинлијама, но Видинлије и ту надвладају и продру хитно на Београд, и београдску варош освоје.

Међутим мој отац скупио је био војску у манастиру Грабовцу и чује да су Видинлије варош београдску освојили. Он (Алекса), Бирчанин И Никола Грбовић седну на Палежу у лађу и дођу везиру у доњи град.

с коња, шчепамо оружје, а они који су с нама у вароши у договору били, дочекају нас спремни, и освојимо сву београдску варош. А Хаџи-Муста-паша тукао је из града топонима”.

Овај пошље момке те Хаџи-Рувима у̓вате и на Варош-капији посеку, и после варошани измоле и са̓ране га код цркве. То је било после на недељу дана кад су кнезови исечени

Ваљева и пламење, они помисле да је наша војска ударила и са дну Ваљева почела палити, па један из Вране у српску варош, а други на Брђане у турске куће слете и почну палити Видрак.

бејаше око 50-60 турски̓ кућа и једна џамија; а кад се Турци не смедоше у оне куће уставити, но сви побегоше и у Варош-капију уђоше, онда ја и поп Лука с војском уђемо у оне куће, а веће је био близу мрак.

Дођемо у Фокшан где се дела ова два књажества; пређемо преко потока у молдованску варош. Трефимо баш у ме̓ану коју држе два Србина, неки Петар Бијуклић из Ужица и Никола Карановчанин, који се ту Молдованком

Говоре да је Москва 15 руски̓ врста дугачка, тј. три сата. Путујемо на пошти, док дођемо у варош зовому Клин на конак. Вас дан нас је гонио ветар и понешто падао снег.

начини шанац у Циганској Бари, куд протиче Мокри Луг преко ливада у Саву; на среди намести неколико топова, пуца на варош, и на град, а Турци са ћошка од Варош-капије на њега бацају. Тобџија је турски био Чанак-барјактар, и добар нишанџија.

протиче Мокри Луг преко ливада у Саву; на среди намести неколико топова, пуца на варош, и на град, а Турци са ћошка од Варош-капије на њега бацају. Тобџија је турски био Чанак-барјактар, и добар нишанџија.

да пали и пљачка, но стоји на брду, као ја на брду код топова, врло му је лепо било гледати божије чудо, како сва варош уједанпут пламти.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Их, болан, да сам знао — вајкаше се један — могао сам купити ономаде кад оно силазих у варош! — А! Знате шта? — узвикну Ђуко као досетивши се.

— А! Знате шта? — узвикну Ђуко као досетивши се. — Кад рече у варош — и ја сам баш јутрос из вароши, па уз пут сустигох капетана, те пођох амо с њим.

Ја сам купио за моју чељад нешто шећера — могу вам дати, кад баш хоћете... Макар ја опет ишао кастиле за то у варош. — А да ли ће ваљати? — Како не би ваљало? Ја што купим — пред начелника да изнесем, не бих се застидио.

Сретенову, мораде капетан Вучета, који је био пријатељ Милунов и свакад му држао страну, отићи неким важним послом у варош; а то се деси баш онда кад је требало суочити парничаре и ствар пресудити.

»на приват«. Сад се нешто присети, па их извади из школе и даде у варош да уче. Досад су сви сељаци до једног волели учитеља да не може боље бити и хвалили се њиме: нигде ниси могао ниједне

А он жели, особито у последње време, да какогод дође у варош. Надао се утврдо да ће добити Београд, јер већ две године служи у овом срезу, и, богу хвала, није досад још никаке

— па оде у канцеларију. Енглез упрти мајмуна под пазухо, па оде у варош, клибећи се једнако на њ. — Шта би? — упита секретар кад начелник уђе. — Ништа, бога вам!

збира летину с имања истога; Нику Никића, шустера В класе у еснафу београдском, за изванредног кочијаша ИИИ класе за варош Смедерево, и да врши дужност амалина исте класе за варош Ниш и да прими зараду из зараде истога; Мићу Мићића,

у еснафу београдском, за изванредног кочијаша ИИИ класе за варош Смедерево, и да врши дужност амалина исте класе за варош Ниш и да прими зараду из зараде истога; Мићу Мићића, берберина ИВ класе у еснафу пожаревачком, за изванредног

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Упрегао га у кола, а столицу турио на дућанска врата, па кроз варош рррррр!, да све излеће калдрма испод ногу. Ми смо већ били огуглали, само је мати плакала и бринула се.

Пођоше и кочијаши, нудећи се да по два гроша возе у варош; али већина, „ради апетита” или „опружања ногу”, оде пешице, заметнувши прут на раме а палац од леве руке за шпаг од

— ми смо, хвала богу, срећни и пресрећни! Тада су одвели Благоја и сина с поклонима на каруцама у варош. Људи добра срца чинили су им донекле поклоне, али све се на свету огугла.

Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош. Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио. Пјевао је у цркви, али гласа готово никаког није имао.

— Каку школу? Ко је још видео да женско чељаде иде у школу? — Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.

Те ноћи дође у нашу окружну варош владика. Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова. Доста да знате да је наш поп био

кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.

За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ. Веле, кад је наш попа дошао у варош да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стојао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да

Није шала, наш поп! Али и јесте човјек! Та приличи му да је сам владика! Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић код кога ми купујемо со и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао пред врата и

Него ти њу дај даље у школу. — Не чу ти, оче владико, свршила је! — Знам, свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград. Попа штрецну као да га неко ножем удари. — Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.

Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: „Погинули при освајању шанца на Горици. 29.

Напослетку којекаке досетке о Банаћанима. Донекле је ишло којекако. Кад смо већ ушли у варош, није ми више ишло за руком, иако сам се усиљавао. С друге стране, опет, кола и тутањ и не дадоше да се шта говори.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Па оно јесте, господине — поправља се гђа Сида — али тек-тек, опет к’о велим: друго је варош а друго село. Све је овде друкчије. Ето само девојке да узмемо.

на селу заробити и оковати, него чека само то да му умре нека стара богата стрина, па кад је наследи, он ће одмах у варош, а тамо ће имати на сваки прст по десет.

се добро наместио на клупи — а после вам ча-Нића крив кад стану виле да играју по лећи; крив вам ча-Нића, што не чува варош, к’о да ја имам солгину плáћу! Чудна ми плáћа, ал’ су се и прекинули! Не стиже ни за травику!

Затим се опет продужи разговор о девојци, о младожењи и парохији: хоће л’ остати у селу, или ће тражити какву варош. Ту поп Ћира наговести да је жеља Меланијина да се преселе у варош.

Ту поп Ћира наговести да је жеља Меланијина да се преселе у варош. Још су се неко преме разговарали, куцали и искапљивали чаше, хвалили један другога глас и пјеније, док се није поп

Место је по вољи свима, па и самој Меланији, која је за варош и створена, како је већ толико пута рекла фрау Габриела. Давно очекивани и жељени дан дошао је.

« додаје пакосно. Обојица живе сад у варошима. Шаца у Б. у Бачкој, а Пера у В. у Банату. Пери је то већ друга варош за ових шест година откако је обукао мантију. И у оној првој вароши било му је добро.

Сад је, хвала богу, и попадија задовољна, више него и сам поп. Меланији се ту допало. Велика варош, има фина варошкога света; свега и свачега што се само пожелети може; »а моја је Меланија за варош и створена«,

Велика варош, има фина варошкога света; свега и свачега што се само пожелети може; »а моја је Меланија за варош и створена«, говорила је одавно гђа Перса. Ту Меланија има забаве и провађања.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Полете крици, праштање, љубљење гробова. Тада почне оно чувено цвилење. Цвилење које се на све стране чује и чак у варош допире. А нарочито цвилење младих матера за првенце.

да звони кад долазе мртвачки спроводи, иде с попом или клисарицом по гробљу и помаже јој а само би суботом одлазио у варош, ишао по чаршији и просио.

Дошла лепша, чистија и вреднија. Од јутра до мрака трчала је, просила, доносила. Но, само више није излазила у варош, ни на гробље, међу просјаке.

— Баца им у крила, лица. — Насити се, просјачка веро. И, радостан, поскакујући, одјури у варош с оним што је напросио, певајући из свег гласа. Обично иде у оне механе по чијим шталама спава.

— ’Оћу ли? — радује се он и издиже на прсте да види варош и увери се да ли ће заиста на време, пре мрака, стићи. Па се онда још више упиње, жури, вуче те своје тешке, пуне

Па се онда још више упиње, жури, вуче те своје тешке, пуне торбе да би што пре стигао у варош, пред цркву и да би пре мрака изручио хлеб, брашно, што је тај дан напросио за њу, цркву.

Обилазио би манастире, црквишта, и тек једнога дана опет би се појавио у варош. И то увек на једном истом месту, улазу, долазио је у варош, исто онако занесен у говору, у дроњцима, висок, сув и

И то увек на једном истом месту, улазу, долазио је у варош, исто онако занесен у говору, у дроњцима, висок, сув и ситна, црна лица.

Мајка, док он не дође до вароши, јури и сама за њим. Али кад овај уђе у варош, заређа по чаршији, маалама, она не сме. Познају сви њу и њихову кућу.

То је био весник пролећа. Чим отопли, замирише на зеленило, ето њега у варош с пуним недрима зеленог здравца. — Ете — смејао би се он стидљиво и показивао на здравац, — зелен, убав!...

Чим почну да допиру у варош звона са цркве из Шапранца, мени се увек, увек кад год сам чуо то њихово тихо, пространо, гробљанско звонење, заједно

И увек, свакад пролазници чим наиђу на варош, забеле им се куће, одмах на улазу виде и њега где се црни, седи, клати се с лулом у устима.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Него тражимо другу! ВИИ Сад долази Чекмеџијић са чика-Гавром у варош С. Дођу у С и уквартирају се код негдашњег Љубиног господара удате кћери.

Што су лепе, али што су им мужеви за жене добри, у вароши пара им нема! Варош српска, српски свет влада, а и богата је. Давно је то било, још за време бунапартиских ратова.

Марко се врати а Бабоња позове Алку. Место Алке дође Свилокосић, и он са Бабоњом ствар удеси. Бабоња ће к њима у варош доћи, па ће се изравнати, начиниће „амику”, то јест: свако ће од тужбе одустати, па је мир.

Бабоња дође у варош, те он с једне стране за Алку, Марко с друге стране за Мицу склопе „амику”. Тужбе повучене. Пре „амике” је Бабоња

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Дућани су били препуни купаца ратних потреба. Још никако неузнемирена варош је долазила к себи. Јуришић баци поглед тамо преко двеју река и неко сетно и нежно осећање обузе га кад угледа високе

И сијасет других измишљотина набраја он и приповеда где год стигне и стане. Понекад изађе и у варош па се поштапље ми нарамљује на силу, и тамо у кафани објашњава као стручњак онај коминике Врховне Команде што се

“ Зар је мало забушаната? Ево овде пуна је варош. — Ух, одвратни су ми, стреса се она и јежи. — Па ипак истрчиш по некада на прозор! — Ја?

У вече се од њих не може с миром проћи јер задиркују, а неки бацају и конфете као на карневалу. Цела варош зна, у осталом како се она понаша и сви је зову калуђерицом, па је наговарају да мало и на себе помисли и по некад,

Пођем кроз варош, а оно саме патроле, нигде живе душе онако. Па већ можете замислити шта сам све препатила. Увек сам уживала добар

Вели: „Драга моја Нато, ја без Душана не могу, и ми смо се здоговорили да живимо у Београду. Тамо је велика варош и нико нас не зна. Венчаћемо се, не брини и опрости, тако је морало бити. А што свет говори, нека говори.

Африка

Искрцавамо се. Жандари црни, врло елегантни, поносити на своје униформе, благи и услужни. Варош европска, мање лепа од Казабланке. Прашина. Хотели огромни, тамни, дугачки, са чардацима као у Приштини.

Појављује се варош Фритаун, зидана у увалама и заливима испод шумовитих планина, из оне исте црвене земље, местимично крваве, местимично

местимично крваве, местимично тамне и зарђале, од које су и њене широке засађене улице, и све овдашње Тло Африке. Варош је једна од најстаријих африканско–европских вароши; неке су куће још из XВИИИ века.

“ У речици која протиче кроз саму варош, испод мостића, жена узима једно журно купатило, остављајући зачас на страну прање рубља.

Саму варош потпуно тропску остављамо на острву између две дуге лагуне које ивиче обалу. Над дужом лагуном, често разливаном, дрвен

Гувернерова палата доминира тим вртом, пространим пропланцима и широким стазама; ничега што карактерише једну варош: ниједног дућана и ниједне кафане.

Његово се име више не сме изговорити. По цену живота ниједан црнац неће рећи како се звао тај град. 3ову га: она варош, онај огањ, она рушевина; зову га Дугуба, што значи велики град, али једино се још белац усуђује под широким небом и

Од прошли пут ме је доста гризла савест да нисам отишао у Рабат, варош на осамдесет км. од Казе, иако сам за то имао цео дан времена.

Модеран Рабат је истога типа као и Каза. Кажу ми да је још много занимљивија од урођеничког Рабата варош Сале, која се налази са друге стране реке, отприлике као Земун према Београду.

Са друге стране реке, иза простране равне и зецаљене сунцем плаже, варош Сале је по брежуљцима. Бела, са својим терасастим домовима као од шећерног кристала.

У Салеу ми се нуде два сасвим смешна дерана да ми буду вође кроз варош. Пошто ништа не помаже да их се отарасим, гледам да се бар користим њином промућурношћу.

Враћамо се у варош, између нових белих улица, дворишта са пацијима, лозама и шедрванима. Чесме, на којима сакаџије пуне своје јареће,

Црњански, Милош - Сеобе 2

26 ИИИ ЗАМУКЛА ЈЕ ПЕСМА ПОД БАГРЕЊЕМ У МАХАЛИ 47 ИВ ИСАКОВИЧ, МЕЂУТИМ, ОДЕ, КУД ГА ЖЕЉЕ ВУКУ... 70 В ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАО 88 ВИ БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО

Сад се, преко равни, разлевао звук темишварских звона. Био је мир. Варош, између тих утврђења, била је тесна и за њу је било остало мало места.

Због раскошног живота војске, варош је била добила надимак „малог Беча“. Фелдмаршал‑лајтнант Франц Карл Леополд барун фон Енгелсхофен био је тада већ јако

да наметне подунавским пуковима униформе, које Аустрија заводи, а да није успео ни да их натера да своје мртве, кроз варош, не носе откривене, до гробља. Нити да ушоре своја села.

Он, Енгелсхофен, дозволио би им то и насред Беча. Ако своје мртваце носе кроз варош и цмачу, па шта онда? Не траже они то и од Бечлија. Уосталом, што се тиче мртваца, човек кад умре, умре као и животиња.

Ова варош иза њега, са тим високим, црквеним, торњевима, остаће као и то Сунце, које тај брбљиви Грк толико спомиње, а он ће отић

“ За тренут, заиста, све се било умирило и стајало као укопано. Иза њега, варош, утврђења, бедеми, ровови пуни воде, и жаба, црквени торњеви, топови, све се било као скаменило.

Гроф се био збунио. Наређење је, из Беча, гласило да је забрањено носити мртваца, кроз варош, у откривеном сандуку, и да мртвачки сандук има да се поклопи и закује, чим погреб пође из куће.

Кад је стигао пред мост, на капији, Исакович командова, „пред перси“, два‑три пута, и уђе у варош парадним маршем, тако да се капија тресла. Око тридесет људи ишло је без пушке, са везаним рукама, на леђа.

Иза тих гробаља, унедоглед, видела се само раван и зелена трава. Утврђења, која су опасивала варош, у облику звезда, била су, ујутру, у вароши, мрачна, али је Сунце врло рано осветлило торњеве цркава.

Павле је имао неколико, скупих, кобила и ћеф му је био да долази у варош на свом фетону. Павле је био сад у затвору, али су остала три Исаковича – иако су се код профоза водили у књигама, као

“ В ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАО По причи Исаковича судећи, његови братенци стекли су утисак, после, да фамилија Божич није

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

По цену новчаних жртава су Млеци (1409) добили своје прве државине с друге стране Јадранског мора, варош Задар и његову област, као и острва. Затим су (1420) заузели скоро све градове далматинског приморја.

се Словени, досељени крајем ВИ и у ВИИ веку, били у почетку населили по стрмим странама изнад места на коме је данас варош, по странама које су биле покривене храстовом шумом, дубравом.

У суседству су биле српске државе Рашка и Босна, са којима су одржаване прве трговачке везе, помоћу којих се варош обогатила. Пут од Дубровника ка Новом Пазару је један од најбољих попречних путева на Полуострву.

Листа се доцније јако повећала и врло је далеко од тога да буде потпуна. „Цела је варош, дакле, огроман атеље духа и науке“ (Е. Денис).

После дуже кризе народно богатство почиње да се увећава. Ово је приморска варош у којој је имућност општа; сиротиње је сасвим мало.

Али је индустрија ћилимова ограничена поглавито на варош Пирот и по свој прилици је донесена с Истока. Мушка ношња од белог сукна, са врло топлим сукненим џокама, јако пада у

Утицај Прилепа. — Ова је варош имала већега утицаја на становништво ове котлине но Битољ. Иако је данас већи и са развијенијом трговином, Битољ нема

Сматра се као македонска варош у којој у становништву има највише досетљивости, хитрине и трговачког духа. У овом погледу равно му је само

не само особинама свога варошког становништва, већ исто тако историјским успоменама које се за њега везују, као за варош Краљевића Марка, и још више својом трговином. Изгледа да су прилепски сајмови старином још из средњега века.

Чак и за време турске владе Гњилане је било снажна српска варош. Свет је жив и окретан. Као и по другим варошима и овде су жене донекле усвојиле турско одело.

Исти утисак оставља и варош Ресен. Тиме наилазимо на другу карактеристику Преспе: поред архаичног словенскога (балканскога старословенског) јавља

Чаршија охридска, оно што чини душу Охрида, истина је доста зачамела варош, варош која опада, и са грандезза-ма (високопарним величинама) на какве наилазимо и по даљим варошима на југу.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

година 1812-13 то је била у његовом животу најважнија година, јер је срећно прекужио „црне банке“ и „девалвацију”. Варош У. лепа је варошица, крај Дунава.

Софра пак тек онда се на каруцама возио кад је требало велику господу у депутацији пратити, или ако иде у већу варош, и онда без доламе не иде.

Вратим се, чујем да Сокина мати, Татијана, Угљешина удовица, има дивну ваљану кћер, сва је варош фали. Познавао сам покојног Угљешу.

Наравно, Чамча ће код куће све то још већма исцифрати. — Чамчо, кад дођемо у прву варош, да не заборавимо одма’ кући писати. Чамча га и не слуша. Већ се кочијаши опоравили, време је да се путује.

Сутра треба рано поћи, кочијашима је већ заказано. Ујутру исплате бирташа и отпутују. Х Путују док не дођу у варош Н... Ту ће се још једаред одморити, па онда управо до Кракове.

Одавде лагано даље путују, из села у село, из вароши у варош, но сваки други дан морају се гдегод одмарати, јер много путовање још обојици шкоди.

Нису дуго путовали, и дођоше тим старим путем до Ваца, па онда преко два Дунава приспеше у варош У. XИ Кад кући дођоше, радост велика од свију. Сви се грле и љубе.

Кошица му се допада још од краковског пута, лепа чиста варош, пријатан свет. Шамика је већ ту има три године, и научио је фино немачки.

— ’Де ти је пасош? Бећар по џеповима тражи, нема пасоша. — Сад ћемо те везати коњу о реп, па ћемо те тако водити у варош, а бићеш обешен. Знаш да је штатаријум?

Сравњава Кошицу са Млецима! После неколико дана, када се охрабри, он и тај Немац иду да гледају како изгледа изнутра варош. Али не зна како ће, више воде него земље, па све се мора на чамцу возити.

— Је ли тајна? Јер ако је тајна, то ми немој говорити, јер ће још данас цела варош знати. — Али једаред можеш у твом животу мене ради тајну сачувати. — Тебе ради хоћу, и то сад први пут у мом животу.

Па зашто не би то штампали? Ником не шкоди, а неће тиме своју публику увредити. После неколико дана дођу новине у варош У. Читају, сваком се допада. Диве се Шамикиној домишљавости. Шамика моли Соколовићеве да му допусте споменик дићи Јуци.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Сви који су прошли жбуње око логора, прођоше и вртове и зидине око града. Упадали су у варош, као курјаци, кроз стрме ходнике, уске и влажне као олуци.

Спремао се да у зору пође даље. Идуће логориште била је варош Радкерсбург. Официри, међутим, беху то вече гости у дворцу печујског бискупа, који је знао језик пука, јер је у

Изгладнели, после наглих ручкова и пијанки, изубијаних ногу, уђоше у варош Грац, пожутели, сасушени, закрвављених очију и мутног погледа.

Стигавши у зору, са југа, пред варош на другој страни Дунава, пук застаде у баруштинама, да се издува, пре но што буде прешао да се покаже.

Са батином у руци јахао је онамо, где би међу војницима настао метеж и одступање. Пошав најпосле и он, прошао је кроз варош поносит, без и једног болесника и без и једних покварених кола.

да прими сваку залуталу овцу и да покаже љубазно лице свакоме ко год се мири, па ма то било и обично село, или нека варош.

претходнице, фелдмаршал‑лајтнант барон Јохан Леополд Беренклау, узео је, препадом, шанчеве око Мајнца, па му се и варош предаде. Карло Лотариншки тад пређе Рајну са осталом војском.

Питан је за савет, али само у последњем часу, пред бој, и није имао ни појма о томе на коју ће варош нападати, ни куда ће после кренути.

иждивение моје, да будет за поминание имена моего“ – рече пред Цаберном, при повлачењу, шаљући га у извиђање, у варош, са неколико коњаника, капетану Антоновичу.

Тако је без неке нарочите радости, али и жалости, пропустио изасланство што је тражило барона Беренклау, да му преда варош и једна кола, на која беху натоварени мртви, који су млатарали висећим рукама и тресли спалим ногама.

Исакович промени шатор и даде себи ископати у земљи колибу и покрити је травом, окренувши излаз тако да варош не види. Кроз отвор, видео је логор својих људи, пун разбацане, иструлеле сламе и псе.

Из беспрекидних низина, слатина и жбуњем обраслих бара, дизаху се воћњаци и брдашца, у која беху укопани топови. Варош, сва трептава од јаре и топлоте, видела се као да лебди, док су путеви око ње били облачни, од дугих редова коњаника и

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

пријатеља старина не дозвољава да се сруши лево крило летњиковца, јединог вредног споменика из средњег века, када је варош била важно раскршће караванских путева. Овде се живи дуго и споро и углавном се умире од старости и досаде.

Зауставила је »дијану« на врху планинског превоја одакле се варош у котлини видела као на длану. Обриса длан о панталоне.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, особито кад је место као код вас. Гледим, лепа се варош учинила. МАТИ: А ви нисте скоро овде били? ПРОВОДАЏИЈА: Има шеснаест година, то јест.

ОТАЦ: Па откуд то изиђе да ће да је узме? МАТИ: Ето, сека Марта зна, а зна и цела варош. ТЕТКА: Јесте, Јово! Млоги су били кад се о удадби Јулкиној говорило.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

НАНЧИКА (на њега): Еређ поколба! ЕДЕН (побегне). НАНЧИКА: Треба да га чуваш од Зеленићке, јер ће упалити варош што дете не зна српски. МИЛЧИКА: Тако нам замеравају што држимо Ержи у служби. НАНЧИКА: И њу морамо отпустити.

Ви жалите српска села, а како је у Италији пропала најлепша варош, Мантуа. ГАВРИЛОВИЋ: Ја жалим што је наше, и што људи страдају.

ЛЕПРШИЋ: Да чујете шта је јошт радио: неки родољупци испрегну му коње и наместе се да га вуку у варош; па знате л’ шта је реко? Да он није дошо да буде војвода коњма него људма. ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, највећи родољупци — коњи?

ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, највећи родољупци — коњи? ЛЕПРШИЋ: Ето, тако нам ствари стоје. Волио је сићи с кола и ући пешке у варош него да га сјајно вуку. ЗЕЛЕНИЋКА: Је ли то све истина забога? ЛЕПРШИЋ: Права, цела истина.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Дете са села, он је сачувао сељачку душу и никада није марио за варош, за »гадну чаршију«, како је он говорио. Стари дух патријархалне културе изгледао му је несравњено виши од тадашњег

Када се одвојио од села, од земље из које је црпао своју снагу, од непосредних и свежих утисака, када је дошао у варош, он се помео, збунио, и почео падати.

Када је покушао да слика београдски живот у Циганчету и Мору без приморја, могло се видети колико га је варош помела и ослабила, и какав је у ствари био његов књижевни таленат.

Данашњи приповедачи мање имају интереса за спољњи, а више за унутрашњи живот човеков. Варош, њен виши и сложенији живот, модерна душа, са свим оним што је несређено, противречно, немирно, готово болесно у њој,

Сремац, Стеван - ПРОЗА

»Хе-хе!« трља Јова задовољно руке. »Ватрица, Ватрица!« поправља их Јова и цела варош га тако зна. Они којима је мање дужан, зову га: Јова Ватрица, а они које је већма закачио, зову га: Јова Ватра, и увек

Носио пилиће у варош — или тако ухватио веверицу или лисиче — па се луња и вуче по три дана по вароши док прода — од њега, дакле, добије

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Гдје вам је онај што вам прави коњске иконе, питао би. Не би више смјели у варош, на пазар. Брадоња се насмија. — Говориш ли ти то баш озбиљно! — Како нећу говорити, јадна ти мајка.

одавна је обичај у овим крајевима око личко-босанске границе да сваког лопова пазарним даном јавно протјерају кроз варош.

Можда га, ипак, нису стријељали, него тек тако, процурили лажну вијест да устраше народ. Улазак партизана у варош доживио је као смак свијета, наопак и бучан, гдје се без потребе пјева, игра и весели, док је он једини знао да је све

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Је ли, памтим ли добро? Ви бесте са села, скори досељеници. Продали сте у селу ваш посед и дошли у варош. Отац ти и старија сестра умрли, а ти с мајком остала.

Не! Загрејан, потресен, клицао сам „Напред!“ И пошао сам. Знаш ли, кад се спремах да идем у другу варош ради веће школе? Ти пре неколико дана не избиваше од нас. С мајком спремаше ми ствари.

бедемима од шанчева стајала је по која гомила господе и госпођица и гледала на „друм“, по коме су промицали товари у варош, и Цигане, Циганке, просјаке, који су се разилазили по већ обраним виноградима да беру јагуриду...

Од „баждарице“ силазите широким, пространим улицама, које бивају све тешње и тешње, што се више улази у варош. Испрва куће пола сеоске, пола варошке.

Ни кмет, ни полиција, нешто средње. Њега нити бирају, нити га ко поставља. Зна се шта је он — ноћник, који обилази варош, хвата кријумчаре, бије пијане слуге и симиџије, кад их ухвати где играју „потапушку“ на новац.

На студеном и мутном обзорју избио месец и једва пробијајући кроз влажне облаке осветљава целу варош и околна брда неком мрко-гвозденом светлошћу. А Томча на греди, што штрчи из кућна темеља, сео баш испод фењера.

А са гробља у варош води још и друм широк, прав, по коме врви свет. И због тога још уплашенија, све уза зид брзо иде.

Њиве почињу да се губе; варошке улице да бивају тешње и тамније. Она убрза. Преко скрханог моста Оџинке улази у варош. Жури се. Али сада мало слободније иде по познатим улицама.

После оца силом нагнали да се из села преселе у варош (као да им је село било мало, тесно) и овамо, у вароши, опет продужили су тај посао.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Путујући овако за дуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш' коња па ходи у авлију!

Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију!

Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију!

Онда царевић узме перце па пође тражити БашЧелика. Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију!

Онда царевић узме перце па пође тражити БашЧелика. Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију!

Џомет идући тако путов'о је цијели дан. Пред вече стигне близу једне вароши. Не ћедне улазити у варош, него се замисли и рече: — Шта ћу ја у ова доба у вароши, а у кеси ни пребијене паре немам.

Кад се зора указала друштво се отален изгуби. Чим су они отален отишли, изајде и џомет из млина и оде у ону варош, униђе у једну каву, па стане питати: — Људи, што се ви патите 'вако за воду?

Кмет понесе тукца аги, па кад је нанио тукца кроз варош, сусрете кадију на сокаку. Кадији се допане тукац, па облети некако кмета да му прода тукца.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ДОКТОР: Разум је изнашо пронађење печатње. ИСАЈЛО: До који час знаће цела варош како сте изгубили разум; и ја мислим да ће вам донети, макар га ко нашо. ДОКТОР: Мој разум није за друге.

ДОКТОР: У Паризу сте били? ПУТНИК: Здржавао сам се три недеље. Заиста варош неописана. ДОКТОР: Јесте ли често одлазили у Камеру париску? ПУТНИК: То не знам гди је. ДОКТОР: Како не би знали?

Случајно увреди трифељ Перзерина. ДОКТОР: Перзерин је мој служитељ. ШАЉИВАЦ: Тамо је био брег и варош. Наједанпут подигне грбине, ви знате да брегови имају у вашој књиги грбине, и био би га смождио да му нису датељ,

НЕША: Има двадесет и осам година? СТАНИЈА: Прошло о Ђурђеву дне. НЕША: Е шта ћеш. СТАНИЈА: Иза Варош-капије беше неко ђубре и гробље. А сад... НЕША: Сад су најлепше куће. Тако се свет мења.

СТАНИЈА: Што да идем? Што да видим? Безобразлук? — Штоно приповедаше стари, да је једна варош пропала у земљу за безобразлук, и Београд ће пропасти. ЉУБА (смеје се): Што девојке воде Мушкарце под руку?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Е па, лујике су непрестано у покрету, непрекидно луњају, лелујају и ландарају кроз варош са оном обавезном великом торбом, комбинацијом коферчета, вреће за спавање и несесера.

После, када се вратим у варош, некако сам сасвим очишћена од свега, на часну реч! Сећам се година кад је мом матором ишло наопако: нисмо имали

И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше.

И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше.

То је та варош по којој ћемо за свега двадесетак година жарити и палити! Свет нас, наравски, посматра као прворазредну сензацију.

центру потрошено је толико магнетофонских трака да би се у свечаним приликама поводом рођендана града Београда, цела варош могла три пута обмотати, а да преостане још материјала за велику рођенданску машну.

систем, оћу да кажем, неки фазон коме се свет неће смејати, који неће личити на свечани пролазак циркуса „Адрија“ кроз варош, једном речју, то мора да буде нешто што ће ме спасити осећања да сам модни вазал, колонија, дама из друге руке,

вам у једном тренутку падне мрак на очи, мислим, да им допустите да вас држе за руку једно осам секунди, сутрадан цела варош зна какви су они швалери, на часну реч! Испаднете потпуна будала док се они пувакају и значајно жваћу оне своје гуме.

Моја варош вам је, знате, начисто полудела за тим фазонима. Грнчари су имали пуне руке посла да снабдеју сва изафектирана места

Плива женска! Да знате, луда сам за змијама! Ухватим је тако и, као, мало осушим, па стрпам у најлон-кесу и понесем у варош за зезање. Одувек сам, наиме, желела да имам акваријум, па сам зато одлучила да ми први експонат буде баш та змијица.

би дете у вечерњем перју збрисало из овог лажњака — филма да има храбрости, да има снаге— али шта ће причати сутра варош?

О ветрењу да се и не говори! Али пошто Зоки, као и читава остала варош, добро зна какав је мој матори месечар кад су у питању практичне ствари, он лепо остави кључеве и госн Сулету да и он,

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Дакле ви и шпански знате? АЛЕКСА: Ја сам био шест месеци у Мадриду. То вам је варош! Шта је Беч, Париз и Лондон!

Тамо се никада не пале увече фењери, као по другим варошима, него ово сунце од дијаманата осветљава цјелу варош. ЈЕЛИЦА: Не може нико да украде? АЛЕКСА: А, то се не краде.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Стар ти је дека, шездесет већ му прође, далеко варош, па како да ти дођем. Сличице твоје, сви их у селу хвале: погледај, кажу, унуке твоје мале!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош отиш'о с њоме”.

Држ'те лестве, воду амо, У пламену варош ври, Ал' док врисак лети само, Ту је помоћ, ту смо ми! И понова све се губи, Малаксава адска моћ — И још само труба

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Молим, и одмах изложи шта желиш. — Господине капетане, молим за дозволу да однесем у варош цивилно одело и потесним саре на чизмама. — Добро, имаш дозволу до пет часова по подне.

Сви су били на лицу. Онда се потпоручник исправи и строгим гласом саопшти да је одсад забрањен сваки излаз у варош, и ма где из бивака. — Ви одсад припадате отаџбини...

Чињене су последње припреме. Посилни су довлачили сандуке официра, подофицири су слали војнике у варош да им купе разне ствари. При улазу је стајала маса луди и жена.

Поворка је замицала, те се вратисмо у бивак. А када смо водили коње на коњопој, пролазећи кроз варош, чујемо да су Аустријанци заузели Шабац; по другима, прешли су и Дрину и великом масом надиру у Мачву.

Чак и онај на стражи код врата, наслонио се уза зид и спава. Неко предложи да се вратимо у бивак на Бањици. Варош се била испразнила. Копите коње одјекивале су тупо у мрачној и пустој ноћи.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

И све тако лепо беше, док га једног дана отац не узе за руку и одведе у окружну варош. »Много вас је, рече му отац, па не могу све да исхраним.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Ја сам увек био сам себи предак. ЦРЊАНСКИ У ТЕМИШВАРУ Темишвар је, у моје време (1896/1912), био варош раскошна, модерна, са широким авенијама, великим парковима, веслачким клубовима, на водама, али и индустријским

То је био Темишвар Срба, остатака, варош стара, умирућа, фанатична, верска. Дијаспора, као и Темишвар Јевреја. Тај Темишвар био је срастао са Темишварем

Као награду, такви пацијенти, добиће, после слободан излазак, и дању, и ноћу, у варош. Ја сам дотле проучавао болесне, рањене, протезе, штаке, симуланте, и упознао позадину рата.

Ову чашу великој селендри Кекенди, о којој нам је причао да је најлепша варош на свету. Чашу у славу банаћанског рата, чашу генералштабном каплару, кога су стрељали у штабу банаћанске дивизије, у

Ја сам продао очеву кућу у Иланчи и иселио мајку, а она се онда настанила у Панчеву. Добија неку пензију. Панчево је варош њеног детињства, али ме и моја мати гледа тужно.

Ја се не надам да ћу се вратити из Париза скоро, а она се осећа опет сама. Вратила се у варош где се родила, и где је одрасла, уз маћеху, а сад опет остаје без игде иког свога.

Отишли смо, заједно, у Тоскану. А кад смо се искрцали, на повратку, у Далмацији, у Шибенику, та варош је баш била напуштена од Талијана и на обали је играло коло. Никад веселијег, луђег, снажнијег кола није било.

А нека огњем опржена и насмејана села у Прованси, увијена бедом, узалудношћу и досадом која гуши. Понека огромна варош, у којој бесмо, у којој је грмљавином и топотом јурило неколико хиљада точкова, никако се и не указује више.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— и ја нешто мислим. Са свију страна посматрају странца и закључе да ће баш он бити. Пронесу после ту вест кроз варош да су видели Хорија, и та вест се тако брзо пронесе и проструји кроз све слојеве друштва да ће после једног-два часа

су видели Хорија, и та вест се тако брзо пронесе и проструји кроз све слојеве друштва да ће после једног-два часа цела варош с поуздањем тврдити да је он ту, да су га луди лично видели и с њим говорили.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Отпочеше неки преговори, нека проводаџијска посла и одреди се дан, кад је требало Зорка да дође у варош ради личног састанка и дефинитивног решења... Била је субота. Сутра, у недељу, требало је да дође Зорка.

Кад је дан освојио, и кад је оставио далеко иза себе варош, он је узвикнуо: — О, света, златна слободо!... Голанфер није смео да се обрне, ал' се чудио, шта то бунца господин

На то Карадин каменар предложи, да поставимо на уласку у варош камени стуб с натписом: »Стан', путниче, и прочитај: ако уђеш у варош на коњу, изгубићеш коња и поломићеш ребра, ако

каменар предложи, да поставимо на уласку у варош камени стуб с натписом: »Стан', путниче, и прочитај: ако уђеш у варош на коњу, изгубићеш коња и поломићеш ребра, ако ли се кренеш пешке, — изломићеш ноге. Размисли се, па пођи напред!...

Не говорећи ништа један другом, разиђосмо се. За неколико минута сва је варош знала шта се сад збива у заседању. У нас уђе некакав демон искушења и љубопитства, па не знамо од узбуђења шта ћемо и

Цела варош заустави дах. Изгледа као да се људи боје и да трепћу, да тиме не поремете општу тишину... Видиш понеког како се провла

— Ето, тако ми чинимо заједничке излете у поље и уопште кад год остављамо варош — то чинимо сви заједно. Тако нам се даје прилика, да је сваки државни службеник под непрекидним надзором и због тога

ке. Њихова Каја беше обучена као прве трговачке кћери, па кад прође кроз варош, калфе да се поломе, а она богме ни главе да окрене на њих; а кад прође поред среске канцеларије онда је тек вредно

Провирише и угледаше петора кола и неколико коњаника где улазе у варош, видеше затим како пролази спровод улицом, како свет излази на врата дућанска и љубопитно посматра. — Ето их!

— Еј, Јуло несрећна, шта учини од нашег детета! Знаш ли да ме је сад стид проћи кроз варош, сви ће да намене пружају прст к’о на белу врану...

Каја уздише и плаче... Баш беше некако после Мале Госпојине у недељу, леп јесењи дан, варош се напунила сељанима, трговци се узмували са муштеријама, све се то нашло у послу, мало ко да примети како се одозго

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА: Нећу, али што је право, право је! Ето, зар се отац није ухватио и са оним Сретом, а цела га варош и цео округ зна ко је и какав је...

Ето, зар се отац није ухватио и са оним Сретом, а цела га варош и цео округ зна ко је и какав је... ПАВКА: И цела варош и цео округ да зна, ал' ти не мораш да знаш, нити се тебе то тиче. Гле ти ње!

Откуд он може да буде кандидат? Пење се на куће и леми олуке. Дође неки странац и водиш га кроз варош да му покажеш знаменитости, а Лаза чучи на крову. Странац те, на пример, пита: ко је онај човек што чучи на крову?

ЈЕВРЕМ: А, је л' има толико? А биће још. Је л'? СРЕТА: Море, била би цела варош, само да не беше оне бруке. ЈЕВРЕМ: Које бруке? СРЕТА: Па онај твој говор депутацији. Они сад силно агитују с тим.

ЈЕВРЕМ (више себи): А кафеџија све то бележи! МЛАДЕН (наставља): А њини узели другу музику па иду кроз варош и пред Јелисијевим дућаном упалили буре од катрана па се искупио свет и деца те прескачу ватру.

Уосталом, реците ми: где је отац? СПИРА: Отишао је послом у варош. ДАНИЦА: А мајка? СПИРИНИЦА: И она је у послу. ДАНИЦА: У послу су? Добро, нећу их ни тражити и не требају ми.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

у тај одбор као заменик Мићин што му се тада десио ту уз плот везан коњић, па је тако могао одмах да полети на њему у варош у телеграфску станицу, пошто ни за живу главу не хтеде поверити и дати свога коњића Мићи »Официру« у руке, мада су га

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ствар је, наравно, врло проста: Сви знате бронзаног кнез-Михаила, Ал не знате да му је свега доста, Да му је варош дојадила!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Оно износи око 40 квадратних километара, и на њему је варош Хемилтон. За њим, по величини, долази острво Сен-Џорџ од три квадратна километра.

Хемилтон је врло лепа и жива варош, у којој је и седиште гувернера. Сваке недеље бродови из Америке довозе мноштво туриста који ту долазе на одмор, а до

Главно место, лепа и живописна варош Понта−Делгада, са 20.000 становника, са добрим хотелима, ресторанима, пивницама, кафанама, развијеним трговачким

Ту се дигла варош Хорта са 6500 становника, врло лепо уређена, са изванредним изгледом на луку увек пуну теретних бродова и бродића, као

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ ОБЈАВЉЕНЕ ПОСЛЕ ПЕСНИКОВЕ СМРТИ НА КАПИТОЛУ Ко огромна сабласт Вечна Варош спава, Док сипају на њу сунца зраци врели И док јулско подне тромо откуцава На трошном звонику цркве Ара Цоели.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Њихова је кућа била стара. Изгледа, да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла.

са свирачима, које наместе у другу собу, да не би могли гледати шта они раде, по неколико дана допирао овамо у варош пуцањ пушака и видело се бацање ракетли.

или да са великим миразом узме какву сељанку, јер једино још са села су пристајале да, доносећи са собом имања, дођу у варош и у овакве старе куће; или да пробира и узме лепу, али готову сироту. И он је ово друго изабрао.

И Тоне је са адвокатима, којима се тада, | после ослобођења, сва варош напунила, и који су чак и на мамузама наполеоне носили, све лепо уредио и пречистио, тако да ништа није остало.

откривено и јавно ишла, стајала на капији, тако је исто и горе, на прозорима горњег спрата, што су гледали на улицу и варош, не скривена него сасвим пресомићена и ослоњена гледала и са равнодушношћу све посматрала.

ружичасту боју од црвених ћилимова, трнула је светлост од сунца, које залазећи иза брда, сноповима је обасипало варош црвено, жарко, као крв. Међутим из вароши све је више и више нестајао онај жагор.

Па онда, пред сам мрак, када почне цела варош да се потреса од цвиљења, и блејања јагањаца, да и он оде и, за свој новац, купи најбоље и најугојеније јагње, одмах

Цела она, са тим горњим спратом испред себе, обухватала је све оно поље, баште, њиве и друм, којим се улазило у варош и пролазећи поред ње ишло горе у чаршију.

Спроћу куће и иза ње лежала цела варош, са црквом, сахат-кулом, пазаром, брдима, виноградима, и док се са тог њиног горњег спрата све ово могло да види,

Поред она два прозора, са белим кратким завесама, која су гледала на цркву и варош, као и ова друга два супротна, која су гледала доле, на поље, баште и друм, још свежијом и пространијом чинила је собу

Не могући да дочека, док му Магда пушку донесе, поче да се нагиње на прозор, ослања о пречаге гледајући испред себе ту варош, покривену покровом од кућних кровова, изрешетаним димњацима и високим дрвећем, како се испред њега, по падини, у

Гледао је ту варош, тај свет, који га толико у потаји као сигурно чекао да види понижена и унапред ситећи му се и знајући као какав ће

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И када зоре зраци буду бистри Продрли варош, липе у прашини, Кад буду изашли на сунце филистри, И драге ноћи крај буде тишини, Ја ћу, к’о често, по познатом

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Рипњу Рипањ село, та то ти је варош! У њему су пашали-девојке: Саме суде, саме пресуђују, Свако вече по једна утече!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Најпосле се договоре, те отац дозове синове преда се па им рече: „Идите у какву варош те заслужите по мараму, па који донесе најлепшу мараму, онога ћу женити.

Хаџић, секретар „Матице” Српске; — у Осијеку: Васа Атанасијевић, доктор медицине и варош. физик; — у Панчеву: Др. Пеичић, физик варошки, и С.

Путујући овако задуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док на један пут повиче једна ђевојка с чардака: „Е царевићу, одјаш, коња па оди у авлију.

“ Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: „Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.

“ Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: „Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.

“ Онда царевић узме перце па пође тражити Баш-Челика. Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: „Одјаши коња па ходи у авлију.

“ Онда царевић узме перце па пође тражити Баш-Челика. Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: „Одјаши коња па ходи у авлију.

13. ВИНА МИЈЕХ И ЊЕГОВА ПЈЕСМА. Крене сељанин у једну варош на два три дни пред крсно име да донесе два мијеха вина, те купујући онако жељан као и остали сељанин напије се по

остали сељанин напије се по закону, и начне по вароши као код куће пјевати, па и кад вино натовари, једнако почне кроз варош онако пјан пјевати и свијем путем дома идући.

“ 15. КАФА И ЊЕЗИНО ЦРНИЛО. Кад пође једном кум кнез у кума попа у варош на крсно име, најприђе изнесу му кафу. Кнез помисли | да је кафа највиша част, и науми кад се крсно име служи, те купи

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Шта? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Кажем, требало је прво допере руке. Како ће кроз варош с крвавим рукама? ИКОНИЈА: С крвавим рукама? Цмиљо, шта је с том комовицом?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

| Место рожденија мојега било је варош Чаково у Банату Тамишварскому. Отац мој звао се Ђурађ Обрадовић, родом Србин, по занату ћурчија и трговац; мати моја,

Други дан [х]ода дођемо у речени град. Одатле без најмањи[х] комплимента простосердечно зовну нас да идемо у њи[х]ову варош, говорећи нам: „Море, луди сте ако не дођете; море, такога места нити сте вид’ли на свету, нити ћете видити.

Сутрадан попнемо се на високе хормовитске планине. Нађемо прекрасну велику варош од седам стотина домова, све камена зданија како кастели.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Мајстора Ловрића, у младијем годинама, отправи опћина на силу „у солдатију“, јер цијела варош немаде мира од његова бакочења.

— пита Крсте Бакоњу, који му не одговори, но уђе к стрицу. — Одма, с исти стопа да иђеш у варош да понесеш фра-Бони једно писмо, а адвокату друго. Узећеш једнога товарнога коња, па га осамари.

Ајде, нареди се! — заврши Брне и поче њешто писати. У варош! Чује ли то Бакоња збиља, или снијева? Да иде у варош, он, главом Бакоња, који се сад враћа с купања, који је намислио

Ајде, нареди се! — заврши Брне и поче њешто писати. У варош! Чује ли то Бакоња збиља, или снијева? Да иде у варош, он, главом Бакоња, који се сад враћа с купања, који је намислио да не руча само да не заборави Вртирепову уврједу,

Једва је могао проговорити. — Да ми учините доброту, да ми дате билца... Шаље ме стриц у варош с ником пришом. Ја ћу га чувати... вашега билца...

годину, који је седам година ђак, који је преживио прву љубав, који је рођен на два корака од вароши, кога је варош наполак отхранила купујући очина дрва, па није никада био у вароши!

То је једна срамота Бакоњина, коју је крио, али је тек истина да није био. Али на част и варош кад би путовао на осамарену коњу, са сељаком, који би ипак њекако познао да он тамо није био!

Зато, ја би вечерас кући, да би приноћија, па сутра зором у варош, па сутра увече да се вратим ладом. — Па добро, добро, узми коња, само ми га чувај.

Договорише се да се састану у крчмици, па се раздвојише при уласку у варош. Бакоња пође кораком главном улицом гледајући низове кућа, варошане, а особито варошанке, гдје би се која помолила.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

брзо богаћење Ђорђево, јер, кажу, не може се само трговином за неколико година купити толико имање, изградити читава варош у авлији и дуговима за гушу држати неколико села.

Авлију ће проширити, напуниће је новим зградама, биће као варош. Отвориће нове дућане, магазе, закупиће цело поље до Мораве.

и што баш ове, последње ноћи такве разговоре воде, кад он ноћас жели само савете да даје сину, мучећи се да замисли ту варош где се уче највеће науке на свету, па да све опасности види и упозори сина на њих, сад чује звона преровске цркве на

крда свиња и џелепе говеда, по свим путевима његово путује, свим скелама његово се превози, међу јасеновима гради се варош, Василијева кућа је срушена, ништа његово није остало...

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

чувен колико и ратник, заверио се синоћ Карађорђу да ће се, ако буде жив, кад устаници, у тишини, освоје Сава – и Варош-капију, које је требало прве да падну, испети на градске зидине ту, где је сада кафана „Загреб“ (некада „Руски цар“),

где се, после устанака, по доскорашњим пустим косинама и мочварним низинама према Сави, нагло градила нова српска варош. Али, у томе није успела.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо После је заната ради у варош отиш'о с њоме“.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим

избачен из нормалног колосека свога живота и позива, а све време провео у својој соби, да не бих гледао подјармљену варош и земљу.

Поћи ћу - тако сам одлучио - право у Кротон. Ево ме већ овде. Пала је ноћ. Цела варош спава дубоким сном праведника, јер је њен васпитач Питагора, својим личним примером моралне чистоте и телесне

Грчки трговци и насељеници долажаху без престанка у варош Наукратис на западном рукаву Нилове делте, где процвета прави, бујни грчки живот.

Сунце се баш било уздигло изнад арапских планина и преплавило својим сјајем цео небески свод, древну варош са својих сто капија, морем кућа и безбројним храмовима.

Недалеко од његове западне обале уздизаху се либијски брегови, као камени зид. Ту, испод тога зида, простирала се варош покојника, а мало даље према југу видели су се опет многи храмови, и долински котао са гробовима фараона.

Ала би ме обрукао, а цела варош би пуцала од смеха“. У тим црним мислима стиже номофилакс са својим друштвом на оно место обале које му је Милон

Хипократес се намршти и рече: „То су изасланици номофилакса које је послао са носиљком да ме одавде понесу у варош“. Он се мало замисли, па запита Демокрита: „Могу ли се користити твојим гостопримством још ову ноћ?

У таквој делатности наћи ћеш праву срећу живота. „Кад се опростих са њиме, пођох у варош да видим да ли бих могао онде пронаћи који његов спис.

Александра, мораде он, оптужен од својих завидљиваца и непријатеља, због јеретичког учења, напустити незахвалну варош да се она, као оно са Сократом, не би поново огрешила о филозофију.

АРХИМЕДЕС Варош Сиракуза, названа бисером Сицилије, доживела је у трећем веку пре наше ере врхунац своје моћи, богатства и лепоте.

За време његове више од педесетогодишње владавине постала је Сиракуза најлепша и највећа варош целе Сицилије. Имала је дивних грађевина, вештачких акведуката који су је снабдевали изворводом околних брегова; имала

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Измирили смо се, разуме се, после мог љубазног извињавања и умиљавања, па је умолих да изађе у варош и накупује неколико скромних поклона: за жену од 28 година, човека 37, троје деце до десет година, једно женско, двоје

Од онда се, истина, нисмо видели. А дивно је и невиђено било онога дана кад је он с пуком улазио у Нови Сад. Цела варош подигла се беше да их дочека.

Моје нестрпљење да га видим, кад сам сазнао да пук туда пролази за Суботицу, не може се описати. Цела варош, кажем, изашла је за дочек: девојке, соколи, деца, музика, корпорације, цилиндери, сва Салајка, полицајци у мађарској

Пошто кроз сузе и журно изменисмо неколико речи ми се, обојица, упутисмо пешке кроз варош све док не стигосмо у касарну.

А ми се лагано, руку под руку, враћасмо у варош куда су протицале мирисаве реке света озареног красном ведрином и радошћу.

Онда позвах једног носача који прихвати моје ствари, па се кренусмо у варош. — Вама треба стан, господине? — Не, идем право код Николе Глишића, шефа... Ти знаш где станује? А мислим знам и ја.

И он узме пеглу и фино испегла и пошаље ађутанту. Части ми моје. Зна цела варош, и ађутант је причао јавно...“ А ја све одмичем главу да ме не убоде онај брк што је шиљаст као игла.

главама, као обешени људи, блену погурени сунцокрети, он се поводи пустим улицама по усијаној калдрми, обилази целу варош: — Боза... ледена...

И војници умирују савест: „Не праштају, веле, ни они код наших кућа. Једно предвече спрема се командант за варош и чекају га жута заплењена кола на путу, кад му приђе једна постарија сељанка. — Добар вече, господине.

Те ноћи командант не оде у варош, те ноћи Секула Ресимић, добошар прве чете другог батаљона, беше у бекству. Исте оне године у марту, за време великог

А доле, у равни дави се варош у потопу магле, и само штрче кипариси и џамије, и пропињу се као над водом високи кровови с димњацима, као у поплави.

и опет лудо куљне унутра студен, заједно с пешачким капетаном званим Фикусом, чувеним забушантом што сваки дан бежи у варош, а отуда се враћа накресан: — Ууууу... уф... уф... ф... ф... ф...

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека пара. Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао

Са планине пирка студен, оштар поветарац. Варош се буди... Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.

Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трком. Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.

Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош. На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код

— Добро. Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. — Хајде сад, пожури!

пут прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем.

И више се ничега није сећао... А варош ври од нестрпљења... Капетан је напослетку добио тачно извешће. Кола са мртвим Пантовцем очекују се свакога часа, а

Ја нисам научила да радим. — Лако је за новац. Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју? А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. — Зар не би и ти могао живети у вароши?

Опет ће се са њим моћи боље... Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати.

Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом. Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Путујући овако задуго, дође у једну варош. Како уђе, гледа тамо-амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш̓ коња па ходи у авлију.

Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету, дође у другу велику варош и идући кроз варош, повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.

Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету, дође у другу велику варош и идући кроз варош, повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.

Онда царевић узме перце, па пође тражити БашЧелика. Путујући тако задуго по свијету, дође у трећу варош. Како уђе у варош, ал̓ ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију.

Онда царевић узме перце, па пође тражити БашЧелика. Путујући тако задуго по свијету, дође у трећу варош. Како уђе у варош, ал̓ ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију.

— Вама двојици ћу отворити дућане овдје, а ти, синко, треба да стечеш и пара и памети, треба ти ићи у ту и ту варош и ту дућан отворити.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

1914. ПРОЛЕЋЕ 1915. ГОДИНЕ Опет нам је земља тешка к'о тамница, Помрчина густа насред груди лежи. И варош и вода, брдо и равница — Све је једно данас, све гробови свежи.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ви сте први који је пред овим једноставним народом пројахао кроз варош на коњу са зечјим репом. Мислио је на тада одомаћен обичај поткресивања коњских репова.

Ћипико, Иво - Приповетке

Мрки су и озбиљни. Како се који искрца онако и застане — ишчекује друге, да се удруже па да заједно хрпимице крену у варош. На путу их дочекаше финанцијални стражари и до коже обађоше.

Улице омртвиле и опустиле; рекао би нигде ни живе душе: могао би целу варош оробити, а да никога не сусретеш... Само на истом оном месту одакле Загорци пут друге вароши кренуше, уз затворена

И збиља, те ноћи пљуштало је као никада. Цела варош умочварила се и ублатила. Велике, густе капље, гоњене снажним ветром, удараху по крову и прозорима, будећи децу и

ишчекивани дан: укрцаше се у силан брод с осталим свијетом, у који се бјаше уселила, како се њој чинило, цијела једна варош. На мору наступише дани и ноћи у стрепњи и свакојаким слутњама.

Осећа да нема снаге, зато треба их тужити суду. Никако друкчије но „по закону”. Првим четвртком он је, пошавши у варош, своју одлуку извршио. Жена се сетила да је то урадио, јер му је познавала ћуд.

Биће „по закону”, па право свакоме! ...Једнога понедељка јутром упутшие се њих двоје на позив суда у варош. Он се огрнуо кабаницом и покрио њоме главу, таман као онога јутра кад се причинио да ће у планину, а Цвета иде за

„Трчало” Тома око њега врзе се, сигурно да га у ступицу ухвати, па, и не обазревши се на њ, вођен својом мишљу, уђе у варош. Корача кроз варош равно суду, и није га брига, и не види и не чује што варошка фукара, подсмевајући се за њим говори.

Корача кроз варош равно суду, и није га брига, и не види и не чује што варошка фукара, подсмевајући се за њим говори.

Да је она у кући,не би се барем за то бринуо. Друге недеље, онако каљав, пошао је к цркви у варош. Навлаш чувао се да прође поред судбених тамница, да та жена не би опазила, нека не мисли да је. дошао њој на виђење.

—Пусти, Павле, није вајде, пазе нас! У понедељак пре подне, кад је Цвета имала изићи из тамнице, дошао је Илија у варош, чекао је пред вратима, па, док су је пустили, пође к њој и поведе је за собом у крчму.

Павле пожури и стиже их у путу. — 'Ајмо, брате Илија, ђаво однио и варош и вино! Вино пије вино, па никад краја!... 'Ајмо, Илија!.. — Иди, вели му Цвета накресана, широка је цеста!

Још се по навици молио, али све ређе и ређе похађао олтар Пречисте девице. Једнога дана побеже у варош да потражи Јелицу; није је већ видео од оне суботе. Беху јој забранили да у семинариј долази. То га је јако болело.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Укратко, створена је књижевна варош, утопијска колико и стварна; својим се границама, унутарњим и спољњим, она подудара са простором по коме се ликови

Нашто ово? Све је ово тако сирово, масно! Нећу то . . . Старо, старо ми дајте!“) прешло на другу временску раван - у варош из детињства а у сећању сачувану. За увођење, дакле, служи темпорални поступак у компоновању.

На студеном и мутном обзорју избио месец, и једва пробијајући кроз влажне облаке, осветљава целу варош и околна брда неком мрко-гвозденом светлошћу”.

- чисто композиционо гледано - доста често тече обрнуто, од садашњости ка прошлости, где се и налази његова утопијска варош, његови „стари дани” и „пусто турско”.

Изгледа да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла “.

ружичасту боју од црвених ћилимова, трнула је светлост од сунца које, залазећи иза брда, сноповима је обасипало варош црвено, жарко, као крв”.

Рецимо прозори се могу именовати као јужни и северни, или као прозори који гледају на варош и прозори који гледају на поље.

Конкретно би то овако изгледало: они, који гледају на варош и ови, који гледају на поље. И заиста, када у Нечистој крви, у ВИ глави, описује изглед гостинске собе у благо и

тачно тако приказује просторне односе: „Поред она два прозора, са белим кратким завесама, која су гледала на цркву и варош, као и ова друга два супротна, која су гледала доле, на поље, баште и друм, још свежијом и пространијом чинила је собу

Презрив назив „керпич” употребљава се за њега колико и за остале сељаке који освајају варош, и не говори тако само ефенди Мита него чак и служавка Магда.

Писац ту походи своју варош. И, што је некад било у вароши а чега више нема, то је опет „топла”, „лепо намештена”, „утуткана соба”.

Тада и посматрамо како се сви ти пчињски сељаци подно вароши - и јесте варош и није варош - пред ужаснутом јунакињом преображавају у гомилу дивљачних људи са распомамљеним чулима и рушилачким

Краков, Станислав - КРИЛА

Звезде се веселе. Плешу Велики и Мали медвед. Скакућу Алдебаран и Андромеда. Море је запаљено и блиста. Варош је у тами. Све спава. На молу генерали дају руке сестрама милосрђа.

Бора је подвикнуо на кочијаша да вози Зизи натраг у варош, и повео бароницу у своју колибу. Она се смешила и понављала: — Цомме ц'еѕт гентіл, цомме ц'еѕт гентіл...

Петровић, Растко - АФРИКА

Искрцавамо се. Жандари црни, врло елегантни, поносити на своје униформе, благи и услужни. Варош европска, мање лепа од Казабланке. Прашина. Хотели огромни, тамни, дугачки, са чардацима као у Приштини.

Појављује се варош Фритаун, зидана у увалама и заливима испод шумовитих планина, из оне исте црвене земље, местимично крваве, местимично

местимично крваве, местимично тамне и зарђале, од које су и њене широке засађене улице, и све овдашње Тло Африке. Варош је једна од најстаријих африканско–европских вароши; неке су куће још из XВИИИ века.

“ У речици која протиче кроз саму варош, испод мостића, жена узима једно журно купатило, остављајући зачас на страну прање рубља.

Саму варош потпуно тропску остављамо на острву између две дуге лагуне које ивиче обалу. Над дужом лагуном, често разливаном, дрвен

Гувернерова палата доминира тим вртом, пространим пропланцима и широким стазама; ничега што карактерише једну варош: ниједног дућана и ниједне кафане.

Његово се име више не сме изговорити. По цену живота ниједан црнац неће рећи како се звао тај град. 3ову га: она варош, онај огањ, она рушевина; зову га Дугуба, што значи велики град, али једино се још белац усуђује под широким небом и

Од прошли пут ме је доста гризла савест да нисам отишао у Рабат, варош на осамдесет км. од Казе, иако сам за то имао цео дан времена.

Модеран Рабат је истога типа као и Каза. Кажу ми да је још много занимљивија од урођеничког Рабата варош Сале, која се налази са друге стране реке, отприлике као Земун према Београду.

Са друге стране реке, иза простране равне и зецаљене сунцем плаже, варош Сале је по брежуљцима. Бела, са својим терасастим домовима као од шећерног кристала.

У Салеу ми се нуде два сасвим смешна дерана да ми буду вође кроз варош. Пошто ништа не помаже да их се отарасим, гледам да се бар користим њином промућурношћу.

Враћамо се у варош, између нових белих улица, дворишта са пацијима, лозама и шедрванима. Чесме, на којима сакаџије пуне своје јареће,

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СТАНА: Лутам ли ја, Ил’ ова стаза на пут изводи Откуд ћу скоро старим очима Кроз тихи сутон варош угледат?... Та Смедерево!... Децо, каж’те ми!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

кад су Хафис и Сулејман почели нападати на Хрватовића) продужи нападаје и тако се примакне Зајечару да је већ и саму варош могао бомбардати.

23 и 24 јула подигну Турци на североисточним висовима спрам Зајечара неколико батерија и сутра дан окупе бомбардати варош.

Сутра дан Турци уђу у варош и поступе с њом по турски. Од Зајечара води један друм најпре y јужном, а после у југо-источном правцу преко Грљана,

ВИ Алексинац, 8 августа у недељу, 1876 год. Јутрос је све мирно; изађем у варош. Улице се загушиле од силнога света, све ти то некуд хита, одлази, долази, виче, пева, протестује.

Тако је стајала ствар у 3 часа по подне, кад дође војник те ме одазва ђенералу у штаб. Силазећи у варош, видех где један батаљон стајаће војске пређе преко моста на Морави и одмаршира Тешици; за њим пређе и један батаљон

Силазећи у Алексинац чух где це отуд диже граја и гунгула. Вест о изгубљеној битци продрла је у варош и свет се узрујао, што је сасвим појмљиво при таквој близини бојнога поља.

Кад сиђох у варош, видех дуге редове рањеника где пешке, на колима и на носилима пролазе за болницу. Одох у штаб. И ту нађох метеж и

И наједанпут тек непријатељ је ту, он се покаже отворено, варош осети како се стежу око ње гвоздене руке, шумарци се претворе у шуму бајонета, од свуда зину на варош страшне, гараве

покаже отворено, варош осети како се стежу око ње гвоздене руке, шумарци се претворе у шуму бајонета, од свуда зину на варош страшне, гараве чељусти оног ужасног чудовишта што се рани грдним гвозденим ђуладима, што из своје гараве утробе бљује

што из своје гараве утробе бљује после пламен и громове, што носи смрт и развалине, што се зове — крупов топ. Варош застење, занеми, више це не говори речима већ погледима; на свакоме се лицу може прочитати само једно питање: »Шта ли

видети гомиле војника, где ца неодераним свињским бутом или читавом половином свињчета, натакнутом на пушку, улазе у варош и иду касапницама.

Увече је било у Алексинцу доста живо и весело, глас о турском повлачењу допро је у варош и становништво је мало дануло слободније; карика која се стезала да га угуши, мало је попустила.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Заједно смо устајали, заједно ишли у варош, заједно јели и пили. Било нас је свакојаких... Капетан Драгиша, омален, плав, шиљатог носа и стиснутих усница,

Препоручено је да сви официри, осим оних који имају температуру, изиђу у варош и поздраве браћу Русе. Изишли су чак и мештани са букетима цвећа.

— Већ смо заборавили како то изгледа кад маршујемо кроз варош и ките нас цвећем јада се Брана „Махер“. — Како?... Зар ниси видео господина капетана, пре неколико вечери?

Иза нас је почивала мирна варош са безбрижним и једноликим животом, из које смо носили пријатне успомене. Погледали смо последњи пут на варош...

Погледали смо последњи пут на варош... павиљоне. — Е, браћо — говорио је капетан Воја „Фикус“, опраштајући се — маларија нас је сакупила, маларија

Стиже ли једном у Рим? — Угледао сам наједном огромну варош... Прво што ми је пало у очи била је купола на цркви Светога Петра. — Слушај, немој да се љутиш...

— Шта ћу, господин поручник, кад ме је Бог створио као мушко. Драгиша настави: — Обријао сам се, умио, и изишао у варош. На улици приметио сам одмах врло велики број младих људи у униформи и цивилу. Као да та земља и није била у рату.

Комисија ме је наново прегледала и нашла да је за моју маларију најпогоднији Гренобл, једна варош у Савојским Алпима. Било ми је сасвим свеједно, јер је ово први пут да долазим у Француску.

АРЛЕТА По мразном јутру стигао сам у Гренобл. Пошто сам се у хотелу очистио, изишао сам одмах у варош да се упознам са местом где ћу од сада боравити. Пахуљице снега вејале су...

— Па онда? — запита Војин. — Ту смо поседели још мало, и онда кренули у варош. Понудили смо их да свратимо у неку кафану на чај. Али Полета се извињавала како се плаши да их не види отац.

Кренућу тек у једанаест. Имам довољно времена да саслушам причање Драгишино. Он настави: — Приликом повратка у варош трамвајем, запита ме Арлета: — Хоћу да вас питам нешто... Имате ли какав ваш талисман?

Следећег дана нисмо имали састанак. Али то преподне, шетајући кроз варош, видео сам Лулу са једним француским официром. Тај изненадан сусрет узбудио ме је много...

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Дођи овамо и кад стигнеш, одседни у хотел-Европи, али немој излазити нигде у варош. Мало је место па би одмах пао у очи. Седи у соби и јави ми цедуљицом да си стигао.

Не могу тамо у канцеларији ни да разговарам поверљиво. Наслоне они практиканти уши на врата, па сваку шифру цела варош одмах сазна. И колико сам их одучавао од тога па, бадава, не помаже ништа.

Ти ћеш, господине Милисаве, рецимо, да напишеш распис... добро! Ти ћеш, господине Вићо, рецимо, да примиш на себе варош... добро! Ти ћеш господине Жико, рецимо, да... (погледа га дремљивог) спаваш! ЖИКА: Јесте!

ЈЕРОТИЈЕ (Јоси). Где је он? ТАСА: Ево га чека. ВИЋА: Он је процуњао кроз варош, мора да је наишао на какав траг, чим се овако брзо вратио.

Е, јест ово лудо, за цео срез је лудо. ВИЋА: Почни оданде кад сам те ја послао у варош да процуњаш. ЈЕРОТИЈЕ: Одатле, дабоме! АЛЕКСА: Ако је одатле, онда је лако.

БОКА: Не знам! ВИЋА: А можеш ли ти мени казати, зашто си уопште и којим послом дошао у ову варош? БОКА: Не могу... то је тајна! ВИЋА (значајно): Тајна? Аха, ту смо! Тако те хоћу!

ВИЋА (значајно): Тајна? Аха, ту смо! Тако те хоћу! Пиши, господине Милисаве: „Упитан зашто је дошао у овосреску варош, изјављује да је дошао по извесним тајним пословима, о којима власти не смеју знати”. БОКА: Нисам тако казао!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Други роман Газда Младен, готово све приповетке, као и често играна драма Коштана, такође су везани за малу варош Врање на крајњем југу Србије.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Цело поље, брег са »баждарницом« од које се видело како широк, бео друм силази, уводи у варош. Иза баждарнице могла су да се назру Два Брата, Чуке, Чуково са својим по падинама раштрканим и ишараним селима.

Одозго, са стране, видела се цела горња варош. Турски део, збијен, као у рупи, пун кровова, чардака, кривих тесних улица; са сахат-кулом, амамом.

Чак, кад би неки муштерија, какав сељак из удаљеног села, који је у години један пут или два пута долазио у варош, на пазар, па до тада није долазио и није чуо за смрт очеву, па кад би дошао, ушао, видео њу, горе, до чекмеџета, у

Седе да мирно, строго чека шта ће бити. Да слуша како чаршијом крче једнако кола бежанаца Срба и Турака, и варош се празни, камени, очекујући грмљавину топова и пушака, која се још није чула разговетно али наслућивала, осећала,

Сваки је журио да учини што је његово. Цела га је варош сахранила. Све су цркве звониле. Сви су попови са владиком били. Чаршија била затворена, и сва му је била на пратњи.

Ћипико, Иво - Пауци

Путем стижу људе. Сигурно иду у варош за истим послом. Пожуре, као да ће сијена нестати. Војкан не може а да не набаци коју Илији; вели му: — Видиш како

Опрезно, тек је натукнуо због чега је дошао и казао им да настајни четвртак, нефаљено, прије ручаних доба, дођу у варош, — а доћи ће за своју корист.

ти си овдје моја домаћица, иноча, друга жена!... —А куд ти је човјек? — упита је. —Пошао је у варош. —Мора да је будала. —Није, већ гледа свога посла. —Изиђимо, нешто ћу те питати! — И за собом повуче врата од колибе.

—Чудо божје, што она вас неће ... —Јеси ли јој говорио? —И прекјуче, кад је Марко пошао у варош, велим ја њој, таман како сте ме ви учили. — Господар воли те — рекох — као душу, чисто црче за тобом.

Усред пољских радња дођоше позови, и оба, Војкан и Петар, упутише се заједно у варош. Путем разговарају о доброј години; већ жање се и Петар Војкану нуди, кад своје оврше, за вршидбу свога коња.

Те вечери грди дјецу и псује Петра, а сјутрадан кад се растријезнио није пошао да жање, већ ћутке пође у варош. Моли новаца од газда—Јова, али газда вели: — Давао сам ти док сам имао на што...

Након мало времена би уречена расправа и позвани Илијини свједоци. Уочи тога дана, пред ноћ, из града стигоше у варош оба одвјетника. Пођоше у штионицу, гдје нађоше обично друштво које се ту сваке вечери састајало.

Јесен прође у парбљењу међу браћом и Војканом. Ради срце пуца кад год отац пође у варош. Тога дана ради и за њ, али која корист, зна он куда ово води.

— Вели, — каже старјешина да закон не да у мрца дирати док комисија не дође... Треба да неко у варош пође!... Обећавши му штогођ, послаше једнога од сиромашнијих људи у варош ка опћини.

Треба да неко у варош пође!... Обећавши му штогођ, послаше једнога од сиромашнијих људи у варош ка опћини. — Треба направити од сијенскога коља носила. — сјети се онај вријеменити човјек. — А да, да, треба!

Тако Илија под зиму јевтино продаваше, а усред зиме и љета за скуп новац куповаше и сијено и жито. Кад Раде дође у варош господару и затражи жита, газда Јово удари му у образ, вели: — Не могу ти, синко, већ давати док не склопимо закониту

А када га неко сретне или стигне у путу, чисто га стид када мимо њ прође; ваљда ће се онај досјетити да је у варош по жито пошао, а празан кући се враћа.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош отишô с њоме.“ (ШТЕКЋЕ ЛИСИЦА ГЛАДНА...

Под чудним и жарким небом, где варош Кордова цвета, Јуначки Омајид—Рахман искрсну једнога лета. Мухамеданске Мавре он живо скупљати пође, Обори калифат

Природа оживе чисто под руком уметних Мавра, У врт се претвори варош, обала и Алгавра, Са песмом иђаше ратар кроз гору и поље цветно, И све што бага хвали, весело беше и сретно.

Силна се забуна деси и Азок развали врата, Па с бујном дружином својом нагони у варош хата Залуд се Брамини боре и љуте њихове страже, Све, с виком очајања, у тврде пагоде нàже.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Као какав фантом гледа ме та двоимена варош из таме, и буди у мени безброј успомена. Њен сам ратни заробљеник био, и у њој би ми четворогодишња жудња за слободом

Његова капија је широм отворена; кроз њу стижемо до једне широке, троме реке. То је Еуфрат; он пресеца четвороугаону варош дијагонално.

То је Аристотел! Ми се враћамо натраг, поноћ је давно прошла. Цела варош лежи у дубоком сну. И ми смо осањивили, па тромо корачамо кроз тиху, пусту улицу. Чујемо топот коња.

Заиста се нешто десило као да је гром ударио из ведра неба. Људи јуре ка Ареопагу и Пниксу. Цела варош је поустајала, нека вест се шапуће од ува до ува, ко је чује, застане, запањен. Приближили смо се Пниксу.

Чудна је то варош! Када је Александар Велики освојио персиско царство, положио је он, пре сто двадесет и три године, на египатској

“ определили Александра да своју славну варош подигне баш код острва о којем је певао његов најмилији песник. Тако је дух Хомеров учествовао у оснивању Александрије.

заједничке вечере, повукоше се старији чланови ученог колегија Александриског музеја на починак, а млађи пођоше у варош и њен ноћни живот.

Разведрава се, варош мења свој натмурени изглед, а ја, чиним то исто и бацам се у велику тоалету за нашу прву официелну посету у Фанару.

Он трепери сада у хиљаду боја и у одблеску Златног Рога. Не могу да верујем да је то она иста варош коју сам јутрос равнодушно угледао.

У том облику дођосмо у ново сазидану библиотеку пергамонску. „На путу онамо, видесмо целу варош. Кроз главну капију стигосмо прво у њен доњи део, а одатле, поред огромне зграде гимназије, подигнуте на трима

Он јој обећа да ће јој донети још такве робе, и донесе јој, заиста, још, проњушкавши сву варош. „У дому Хипатијином проведосмо двадесет четири срећне године.

На старом месту Александрије подиже се нова, оријентална варош, пуна џамија, харема и хамама. Трагови старе грчке културе ишчезоше, и породица у којој смо чувани и наслеђивани,

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Знаш ли, снашке, откад поче да живиш, крећеш се, да примаш госте, а покаткад да излазиш, да се виђаш, цела варош, све се опет у тебе залуди. И мени сад мило да живим.

Зар ти је толико тешко? А ми, ја, сестра твоја, и сви, толико ти завидимо што си тако велики постао, што те сви, сва варош толико поштује. МИРОН (прекиде је, сам себи говори): Да, мене поштују сви. Али најгори људски осећај то је поштовање.

Луда! Ја сам луда! (Виче): Стано! Стано! Улази Стана. ТАШАНА (показујући Стани на варош, улицу, капију): Стано, затварај! Затварај капију да ко не уђе!... Затварај све, и не пуштај никога.

(Пије): И сутра, пешке, гологлав, на царски друм и из хана у хан, из вароши у варош, док негде не липшем, скапам, на неком ханском ђубрету или штали. (Наједном скочи): Идем, идем. Не могу сâм.

Пауза. Улети Стана и нариче. СТАНА Куку, снашке, куку, снашке!... Крв ће да легне. Већ цела варош узбунила се. Турци полетели да га бране од ових наших. Истрчи Ташана. ТАШАНА (одлучно): Ћути!

Због тебе сам и дочекао да ми сад образ гори. Док сам био у брдима, међу својима, ти сваки дан: »Хајде да сиђемо у варош. Видиш, Ташану, јединче, у какву ће се лепоту развити, па зашто овде, у селу, да вене и суши се?« А сад? С невером...

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” климне ми главом; и тек се продере на Јосу: „Јосо, оде господин. Је ли теби врабац под капом?” На повратку у варош госпа Нола никога није могла примати у кола. Кола су тада препуна. Два дућана се снабдевају у вароши и једна касапница.

” „Шта ћеш, кад једна страна живи дању, а друга ноћу.” — Старац и Петар ноћу никада нису излазили, ни у комшилук ни у варош. Тоша, напротив. Не као бекрија, него као члан друштва, и као друштвен човек. Али никад није ноћивао у вароши.

Петар се добро оженио, и срећан је, али, сасвим насупрот ранијем свом начину живота, сваки час долази у варош. Тоша, да би се све обрнуло, приволео се кући, и почео да цени породични живот.

За много година никакав сумњив знак око његове куће, никаква крађа ни уцена. Он није прешао у варош ни кад је остао сасвим сам на салашу.

Погранична варош, могла је и правилном и неправилном трговином да стиче велики новац; затим, Аустрија је мазила у многом погледу ту

Илустровани његови часописи обигравају целу варош, и може се казати да му се скоро никада и не враћају, али паланка зна да их он тако позајмљује како би му младе

и парохову стану: гвозденом полугом затворен улаз који се иначе никада не затвара друкчије до куком, за коју цела варош зна где је. Тај трећи старац најзад стаде насред улице, ухвати се за главу и поче викати: Радован је честит човек!

Слажу се цветови шљиве по гробовима. ЉУДИ С КАШИКАРЕ Насеље се звало Горња Варош, али о вароши није могло бити ни помена: на узвишици која се постепено дизала из главне улице која се постепено дизала

варошице, док се не види може ли се тамо становати, није ли, према јавном мишљењу, срамота за господина да оде у Горњу Варош.

Тек одатле надаље, наређено је, има насеље убудуће да се зове Горња Варош. Дакле се сад тачно знало, што рекао апотекар, где почињу Црнци, они што живе у уџерицама, пола године једу пресно:

У општини је исцртан нов план горњега дела варошице: Виле; Горња Варош; Кашикара; Кереће гробље. Шта је била Кашикара?

Виле су постале мода, и у кварту вила цена земљишта је стално скакала. По закону заразе, почела је и Горња Варош некако да се тоалетира, па су кућице и плацеви и ту бивали скупљи.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

новинари, писмописци пасквиланти, и гдикоје вуцибатине који се од тог ране, праве од комарца магарца и често целу варош страом или радошћу за нос повуку.

Она га је ослободила тамнице, а он је оставља да умре од глади, или да цела варош прст на њу пружа. Ја би желио да се стара она песма: »Знаш ли, душо, кад си моја била« лако не заборави.

Она је таки бацила око на младожењу, као и он на њу. Прводаџија почиње фалити Вршац како је то лепа варош, како се добро живи, најпосле рекне: ми се задржавамо, а не гледимо за чим смо; со тим узима родитеље девојкине и у

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Војник: Брак је освојена варош, која никад није довољно обезбеђена од упада непријатеља. Свештеник: Брак је свакодневни оченаш, код којега треба

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Пред Митровицом застадосмо, да одиђу мало трупе које су наилазиле и са северне стране. Кроз варош се једва могло ићи од силнога народа. Многе избеглице су овде застале. Рањенике су довде донели.

Али командант не дозвољава, већ нареди мени да идем у црногорску команду и затражим стан преко њих. Мала је варош, те је одмах нађох. Ходници су били пуни наших официра, који траже разна обавештења.

Људи су били весели што улазимо у велику варош, где ћемо сигурно наћи хлеба, а можда и крова над главом. Силазећи са снежних планина и пустих кршева, посматрали смо,

После толико дана скинули смо најзад шињеле, а војници донеше и воду да се умијемо. Комесари већ отишли у варош, И наскоро се вратише са месом и хлебом. Али рекоше да на војника следује само по четвртина хлеба...

Казани се пушили, војници поседали около и посматрају како се крчка јело. Пошли смо у варош. Подгорица нам изгледа као неки велелепни град. Пред сваком радњом застајемо. Задивљени смо...

А и трупе српске пристижу са свих страна. Један командант пешачког пука прикупио војнике, и са музиком улази у варош... Однекуда довукли наши и једну пољску батерију и пред топовима стоје Црногорци од јутра до мрака.

Изгуби се у магли. Свима лакну. Распитујемо се где паде. Кажу: међу пешаке. Има доста рањених. Комесари отишли у варош да траже хлеб. Али после подне вратише се без хлеба, и без икаквих намирница. Команданти се саветују.

Одосмо у варош, да видимо има ли чега да се купи. Сем неких арнаутских колачића ничег више. А и то нестаде... Са града припуцаше баш

Војници су устајали рано, јер су на то навикли. Сењали су и чували коње, јер су те животиње и њима биле потребне. У варош нису одлазили, јер нису имали пара. А по околини нису скитали, пошто им је предочено да су Арнаути неповерљиви.

Жењени официри извукоше први из својих сандука сачувано одело и кретоше у варош да би заборавили тугу своју. Неожењени су седели по шаторима и играли карата.

Онда их обузе немир. Сутрадан тражили су одмах и они дозволу за варош. Ко није имао угледније одело, тај је позајмљивао од својих другова. Пошли смо пешке друмом.

Ветар на крову поче да дува. У даљини угледасмо безброј треперавих искрица и сетисмо се да је то варош Крф. На супротној страни, тамо преко Санти Каранта, на албанској обали, жмиркаво је треперила једна искра...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Друго ми је добро учинио, учинио Краљевићу Марко, можеш знати и паметовати: кад изгоре варош на Косову и изгоре кула Аџагина, онде били моји орлушићи, па и скупи Краљевићу Марко, он и скупи у свил'на

код твоје земље државине, земље твоје, Бара и Улћина, Црне Горе и Бјелопавлића, ломна Куча и Братоножића, и лијепе варош-Подгорице, и Жабљака, твоје постојбине, и Жабљака, и око Жабљака: да ожениш јединога сина, и да нађеш за сина

Пету Иван књигу оправио, прати књигу варош-Подгорици, Подгорици, бутун-породици, на рођака главнога јунака, на сокола Кујунџића Бура: „Ти, соколе, Буро

године нађем у Карловцима (у Срему) у највећем сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се рани; и кад дознам колико и какови зна песама, дам му на дан колико му треба да може живети, и

јер је народ јео кукурузни) биде, биду — буде, буду бијегати — бежати (бијегати је због стиха) Бијељина — варош у Босни биљег — обележје бољега — в.

аваиз) — верски проповедник Вакуп — варош на Уни, удаљена четири сата хода од Удбине валка — некакав украс ватрене боје ваљати — вредети: Ваља сабља три

се, забављати се једек — коњ у поводу, уже јединак — јединац једнак — (значи и:) намах, одмах Једрене — варош Турској на утоку Тунџе у Марицу језан — позив мујезинов са мунаре да се муслимани моле богу јездити — јахати:

века Ковачи (равни) — место за које се у песмама везује Ковачина Рамо (више босанских села носи ово име) Ковин — варош у Банату, на Дунаву према Смедереву (паљена и рушена за време Турака) коврдин — некакав мач (постоји мишљење да је

кондир кондир — бокал, пехар, врч конофит — црни корал коњадо — шурак Коњиц — варош у Херцеговини (на левој обали Неретве) копања — дрвени суд копије — копље копрена — марама копца (дем.

леђенина — леген лепота девојка — лепа девојка летурђија (литургија) — најглавнија служба у цркви Лијевно (Ливно) — варош у Босни, за време турског господства важно седиште власти липањ — јун Липовац — село у крагујевачкој Јасеници лист

на Дунаву у доњем београдском граду невера — издајство, превара: Па ја не смем невере чинити господару Невесиње — варош у Херцеговини, за време турског господства важно седиште власти (кадилука) невјера — (значи и:) неверан, непоуздан

— победити призирати се — привиђати се Призрен — град у Метохији, некад престоница цара Душана Пријепоље — варош у Херцеговини, на реци Лиму прико — преко Прилике — село у западној Србији Прилип — Прилеп, варошица у Македонији

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Лану, Лану! — оте се Стрицу. — Ћут, заробљеник! — викну кнез. — Сви ћемо у варош да тражимо Лану натраг — досјети се дјед Алекса. — Идемо већ сутра! — дочекаше још неки.

— Сав срећан развика се пољар. Сутра ћемо сви у варош да тражимо Лану. Тутањ босих ногу, прашина на друму, сијевање табана и — дружина се за трен ока изгуби с очију својих

XXВИ Сутрадан зора је затекла кнеза на путу за жандармеријску касарну, а сељаке на друму за варош. Кнез је журио да тужи Николетину и пољара, а сељаци су ишли да траже Ланин повратак у село.

На упорно наваљивање сељака, учитеља Паприку најзад повукоше из њихове школе и вратише у варош да чека куд ће даље с њим.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Свуд се находи хлеба и воде а и вина и свакога поврћа, гдегод у коју варош дођеш. Свуда се људи моле Богу, сваки по свом језику и завичају; сваки свој закон свуда пазе како им њихова црква

« Који ли сте поред бирова ешкути, лепо, оправно проматрајте за варош, село ли је, да је све чиновно и цигурно у миру и у љубави друг с другом поштено живући и држећи се у јединству, учећи

Учини ли биров супроћ цара које зло, сва је варош у томе под каштигом; учини ли што добро, само њему једноме то хвајдише. Правда тек онога и јест, чијано је!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Тој ме и мен’ стра’, Јевдо! — одобрава чорбаџи-Таско. — Батиса ни се све, снајке-Јевдо! Све ни батисаше: и варош, и чаршију, и село, и цркву, и кућу, и стари адет, и стари чес’, и старо живување — све ни, бре брате, батисаше

“ — Ех, ех, аџамија, па лудо... — Виде ли, Јевдо, што ни с напраји оди наш варош?! — Лелеее! — хуче Јевда. — А татко му Петракија тури га у новине и рече: „Од данаске ми веће Митанче неје син, ни

(Даде си једну ногу на првога мужа Циганина, па се удаде за Мичу.) Познаше се ласно. Сећа се све убаво за наш варош!... „Бре, зар такој напраји, Миче?“ Зборе му наши. — „Што ће прајим!“ рече. „К’смет!

— Лелеее! Што се напраји оди наш варош и оди девојчики у садашњи земан! Тугооо! Нема више девојчики!... Беше!... Беше!... Саг татко и мајка — ништо!

Код Мане кујунџије се, наравно, најдуже задржаше. На њега и дрвље и камење!... — Ако си не бегендишеш у наш варош, ете, никога, што ти, демек, нико неје спроти теб’, — ласно за тој!...

Има си занајат, златне руке: при владику искаче у пол дан, у пол ноћ, — тол’ко си има чес’ у варош... Има си, бре, и касу за паре и еспап, како један трговац, а не кута паре по авлију и по таван, како, ете, мачка што

— Пре свадбу, — одговара Миче Шебинче — ја си тол’ко знам и пантим... У наш варош, — тај си је адет... — Питујем, — вели Ваче Шаторче — зашто, знаш...

дава — Несам тражија, теке... — У кога си тражија, да ти не дава? Имаше ли га у наш варош так’в човек?... — Како да ти рекнем, хаџијо?...

“ — Ама! — викну радосно Мане, и у оном одушевљењу испали пушку, иако су били већ на самом улазу у варош где их је Гмитраћ чекао, па завали руке иза потиљка и пође силно као орао кад хоће да полети. — Е, што да рекнем?

! Нећу сарафина! — Ама де, није Чифут... наша си је вера!... Ем, млад, убав, богат... сарафче и банћерче... у наш варош нем’ га, ете, јоште један потакав!... Пратија сам човека да га нитује...