Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Али то не би дуга века. Тајом превлада друга. Варошанка је била. Била слушкиња, па се пропила и почела да проси. Нова је била, тек од скора дошла на гробље.
С десне стране стајала је та варошанка; с леве му, уз колено, као увек, била је Вејка и трудила се, бринула да у њиховој, заједничкој торби што више буде
А од свега што је најбоље, пробирала је и давала своме „чичи“, Таји, метала му у скут, да он једе. А и варошанка. Она опет да би се пред Тајом као показала, гласно се здравила са женама које су их даривале и с којима се она
Али Таја је једнако јео, а варошанка се још не одмицала од њега. Она је исто онако стајала и као нешто очекивала, надала се нечему од Таје.
— Ја! — одједном се на њу обрецнула варошанка — шта ће тамо? Добро му је и овде... Али Вејка њу није слушала. Знала је она унапред да ће то од ње чути.
Ова га је дворила некако раскошније. Лепше му и укусније готовила, намештала... све по варошки. Али после варошанка као да се брзо засити Таје и одједном га остави.
Седео је тамо, или испред своје собе у коју га варошанка није пуштала или у реку, иза гробља. И, да ли од старости, или од гладовања, земљоса.
Он се више жив није чуо. Само по кад и кад ноћу. И то кад обично варошанка пијана с другим просјацима дође, па се с њима затвори у његову собу.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
и њу као и свакога отера, али се сети да она није нека његова, сељанка, па да може радити са њоме шта хоће, већ да је варошанка.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И његове женидбе се бојала: била је убеђена да ће га нека варошанка отуђити. Онда више неће доћи и помиловати је шкрто меком, господском руком по образу.