Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
По обичају, кажем то владики Василију, јер би ме он свагда питао шта сам читао. Сутрадан одемо на ручак у манастир онога истога игумана с ким сам се о дуги
Црњански, Милош - Сеобе 2
где су зидови мирисали на кафу, уз светлост и трепет свећа, Микаило Вани причао је Исаковичу, одушевљено, о владици Василију. А што се тиче лазарета, то је, каже, лако. Ући ће они, сутра, наксутра, у лазарет, ако Павле буде потрошио мало.
Сава је остарио, па су људи, као људи, пришли Василију. Тако је увек било и тако ће увек бити. Василије јесте сад у најбољим годинама, у најбољој мушкој снази.
Њега се треба држати! А поштовати Саву. Будућност, каже, у Чрној Гори, припада Василију. Исакович на то рече да је чуо да Василије жели да одсели целу Чрну Гору, у Росију, па се народ побунио.
То је засада доста. Можда ће Исакович морати, доцније, у Чрну Гору, али засада је доста, о Василију (гроф рече: Бисцхоф Базилио).
Кад су требали да на Турке крену. Народ зато верује Василију! Кајзерлинг на то дрекну, љутито, да том човеку, обешењаку, није доста, што се потписује Митрополит Черногорски,
То је тачно. А да ли је више, или мање тачно, није важно. Чрногорци верују Василију. (Исакович рече: Хоффнунг хабен Ихро Гнаден!) То је, као да се нешто извињава, избрбљао.
Волков додаде још и то, да ће Чрногорци, који кажу, да су рођаци владики Василију, бити отпремљени, кроз Саксонију. Кајзерлинг је јако задовољан, да се и то свршило.
грофа Кајзерлинга, господина Алексеја Степановича Волкова, реч је била о исељењу, Чрногораца у Росију и о владици Василију, и Исаковичу – поред других официра, који су радили на том послу.
Док су Дробњаци, Васојевићи, Морачани, Пипери, Кучи, Цуце и Ћеклићи, чекали на вести о Василију, жељно, Василије је био потпао под невољу, јакоже и прочаја Сербија.
Исакович је био саслушаван у штапсквартери, о Василију. Павле се сећао лазарета, у ком је транспорт Василијев био видео, па му је, у ушима, неколико дана, одјекивао говор,
Поред тог рапорта, поднео је и молбу да га доделе чрногорском владици Василију, ако устреба. Он је, у Вијени, открио и отпремио у Росију, транспорт рођака владике Василија, према наређењу росијског
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
(Софији) Покушај ти да му објасниш... СОФИЈА: То што је Филип рекао, није рекао Василију, него Стефану, и није он то рекао као Филип, него као Урош, разумете?
(Гини) Неће он знати како је мени име! ГИНА: Дробац! ДРОБАЦ: Тачно. Дробац. А ни ово што га питам неће знати! (Василију) Знаш ли зашто сам Дробац? (Гини) Не зна. (Василију) Зато што дробим коске! И вадим дроб! Зато сам Дробац!
ДРОБАЦ: Тачно. Дробац. А ни ово што га питам неће знати! (Василију) Знаш ли зашто сам Дробац? (Гини) Не зна. (Василију) Зато што дробим коске! И вадим дроб! Зато сам Дробац! И немо то да ми не упамтиш за идући пут! (Излази десно.
ЈЕЛИСАВЕТА: Видела сам! СИМКА: Ту су вам лигештули, слободно их користите! А одавде имате и поглед на реку! (Василију) Јесам ли вам показала онај храстов астал испод липе? Тамо можете да ручавате и вечеравате, док је лето!
Гина, не без извесне нелагодности, приђе кориту, и почне механички да пере. Благоје је збуњен и постиђен.) СОФИЈА (Василију): Је ли то тај наш народ, о коме причаш? ЈЕЛИСАВЕТА (Благоју): Да л се и сада осећаш као соба? БЛАГОЈЕ: Ко шта?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
дланови су му били гарави од ножа. — Он мени није род. Ништа ми није — каже Аћим, а завиди Василију што су га луди слушали и што је могао да шамара оне који му се не покоравају, одједном растужен овим тренутком кад
Ћипико, Иво - Приповетке
Знали су да тамо свијет ходочасти чудотворцу св. Василију. А када су биле кућне и сеоске славе и уз гусле се појало, било је те су се заносили за оним брдинама и жељели их
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа. ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Оћеш да се љубиш с њиме? (Василију.) Напоље се вуци! ВАСИЛИЈЕ: Забога, мајсторице, имате ли душе?
Ајдете, децо, да не пређе и на вас ова болештина. ЈОВАН (клања се Феми): Божур, мадам. ФЕМА: Адиес, Жан. (Василију.) Само француз сун мамзел. МИТАР: Немај бриге... Збиља, Фемо, да л’ би ти имала вољу ићи у Париз?