Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Тада Мујо једва кроз плач проговори: — На подне сам рад да је снесем у џамију, а на Бакије ћу је укопати јер је тако васијет учињена. Један опет од тијех ага поче Мују тјешити: — Немој, Мујо, плакати, и у мене је жена умрла, па ево ме жива.