Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
пуковника Васића, јунака с Мердара и Приштине. Већ два дана у дивизијском штабу говори се само о п. пуковнику Васићу. Референт санитета, доктор Петровић прича, да је својим очима видео п.
Мајор је тога тренутка био морално стрељан... — Идите — рече најзад пуковник Недић, потпуковнику Васићу — идите господине потпуковниче тј.
Па чека она докле он прилази благајни и тражи: — Дај нам, — вели — Васићу, рођаче, два прва места. И вади кесу иза свиленог силавае, одмотава, одбројава, и плаћа нешто никлом а нешто
И ту као помаман, сасвим помахнитао, ђипа Срећко: — Васићу, шта гледаш, бога ти твога? У помоћ Милошу! — Шта је? Шта ти је, Срећко? — прискаче Икета. — Шта, шта ми је?
Ама каквог пашу! Оно је Мика! Глумац! Представљају! — Коме ви? Знам ја Мику. Немојте, људи. Не дајте! Васићу, издајицо!
Никад и никоме она не поможе, па ни Илији Васићу, са чијим здрављем пође нагоре; нагоре са бојом његова мало рохава лица, нагоре са кашљуцањем, и у сваком погледу
Али се овај живот и под оваквим приликама све мање свиђао Илији Васићу. Рецимо, седи он тамо лети под багрењем, испред дућана, и нема шта: све је оно онде и лепо и јако, здраво и лековито,
све подскакивао, и неуморно и бесно, као да је те ноћи с ума сишао, подврискивао: „Ој Икићу, ој Дикићу, ој Икета, ој Васићу!“ (узвик, или рефрен који је, уосталом, имао тесне везе са пропашћу филијале оптуженога, у Липолисту).
вароши Бечу, који се, напротив, овога вечера, иако онако сјајно осветљен милионима електричних сијалица, чинио Илији Васићу мрачнији од сваке средњовековне тамнице, да не би ниуколико претерали поредивши га са паклом или другим ужасима.
И тако Илији Васићу није остало ништа друго него да онај пазарни дан, петак, што више искористи, па да се тамо на пијаци види и нађе са
очима обухвата све оне забушанте и онај гад задриглих вратова што су све нешто незадовољни и уображени, а њему, Илији Васићу, чине се ситни као најситнији микроби.