Станковић, Борисав - ЈОВЧА
чивчија ПРИЈАТЕЉИ из Призрена, први, други, трећи АНЂА, Јовчина сестра од стрица МАРИЈА, жена Јовчина, трећа ВАСКА, кћи Јовчина и Маријина ВЕЛА, снаха Јовчина, за Томом СОФИЈА, снаха Јовчина, за Арсом МАГДА, сестра Јовчина,
Како чивчије и берићет? МАРИЈА Па као што знаш, тако је. ЈОВЧА Јесте здрави? МАРИЈА Здрави. ЈОВЧА А Васка? Како она? МАРИЈА Здрава је. ЈОВЧА Здрава? Није боловала? Да ти не кријеш?... МАРИЈА Није, није.
ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да, можда, због тога они њу почну да
Али, ако су моји, ако сам их родио, ја сам се сваком и одужио. Сваки има да једе и да живи. А Васка, она је моја и хоћу да је моја.
ЈОВЧА И ову бих, и ову, али Васку ми роди. Неку срећу имала што ми њу роди, а иначе... ВЛАДИКА А Васка ти је, нека је, хвала Богу, жива и здрава, што нико нема.
Гледам: израсла је, развила се и под небом мучно да је такве има. ЈОВЧА (тронут): То ми је, дедо, све. То, моја Васка, то је све што имам, што сам имао, и што ћу имати. то је све моје, и ништа више. ВЛАДИКА Ако, ако, Јовчо.
Готово шапатом): »Не даш је другом!« ВАСКА (излази из своје собе, унезверена; кад види Јовчу пође брже к њему с болним осмехом): Ох, тато, где си?
Шта ти је? ВАСКА (силом се смешећи): Ништа, тата. ЈОВЧА Да ниси што страшно сањала? ВАСКА (трза се): Ех, ништа то!
Шта ти је? ВАСКА (силом се смешећи): Ништа, тата. ЈОВЧА Да ниси што страшно сањала? ВАСКА (трза се): Ех, ништа то! ЈОВЧА Да ниси болна? Да ти није тешко?
ЈОВЧА Да ниси што страшно сањала? ВАСКА (трза се): Ех, ништа то! ЈОВЧА Да ниси болна? Да ти није тешко? ВАСКА (понизно, стидљиво али убијено и болно): Ништа ми није.
Иди матери. И одмах да ти кроји, одмах, да... ВАСКА (једва што показује знаке неке радозналости и радости, одлази и силази немарно, уморно).
МЛАДЕН (стоји у дну и ослушкује, ако би га Васка позвала, да је послуша). ЈОВАН (докрада се с лева): Младене, зар се још купа, још облачи?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
И кад овај однос летимично осветлимо на примеру узетом из поезије Васка Попе, моћи ћемо да говоримо и о оној снази поезије којом се досеже међукултурно комуницирање, разумевање и самим тим
или „традиционална“ организација поетскога текста, па тиме и традиционализовани вид поетске комуникације (што је код Васка Попе сасвим очигледно).
уводи онај помињани песников „језик“ или кõд; о томе сведочи често питање читалаца: како, у ствари, треба читати песму Васка Попе? Питају, дакле, како одгонетнути њен „језик“.
Питају, дакле, како одгонетнути њен „језик“. Зато текст Васка Попе представља највећи изазов за књижевне теоретичаре и критичаре у целој нашој новијој поезији: пошто је пред нама у
у самоме темељу националне поезије, а то су управо оне промене и померања, у њеноме језику које су се у првим књигама Васка Попе и Миодрага Павловића појавиле на тако очит начин и тако нагло да су изазвале цео ланац неспоразума који се,
српског песништва продужен је знатно касније: почетком педесетих година, када су прве књиге Миодрага Павловића и Васка Попе означиле прелом који ће књижевна историја памтити.
Додамо ли томе раскошан песнички опус Васка Попе, који је као некада Његош и народна песма ушао у ризницу светске књижевности, мислим да смо тиме поменути оно што
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Разумевање је било особито отежано код Васка Попе (1922-1991). Полемике око његове Коре (1953), затим Непочин-поља (1956), узеле су велике размере.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ЦИГАНСКИ ГРКЉАН, Циганин, свирач, отац Коштанин КУРТА, цигански пандур КАТА, жена Хаџи-Томина СТАНА, кћи Хаџи-Томина ВАСКА, кћи Арсина КОЦА, другарица њина КОШТАНА, Циганка, певачица и играчица САЛЧЕ, мати јој Врањанци, Цигани, Циганке,
Неке узеле тепсије место дахира; неке шоље од кафа место чампара, ударајући у њих. ВАСКА (иде ка супротним вратима вичући): Стано, ходи и ти овамо. Ходи да играмо и да певамо.
Изгоре ме, Шано, мори, твоја лепотиња, Твоја лепотиња, твоја красотиња, — Ох леле, леле, изгорех за тебе. ВАСКА (задржава Коцану, голицајући је и штипајући): Овамо ти!
КОЦА (отимајући се од Васке, али већ раздрагано, страсно): Пусти ме, Васка! Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај!
КОЦА (отимајући се од Васке, али већ раздрагано, страсно): Пусти ме, Васка! Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај! Гле, како се она раскрупнила? Овамо! (Привлачи је и љуби).
Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај! Гле, како се она раскрупнила? Овамо! (Привлачи је и љуби).
Овамо! (Привлачи је и љуби). КОЦА (цикне држећи се за образ): Јао, изеде ме! — Ала си ти, Васка! А не знаш како боли! ВАСКА (око ње): Јест, боли. А кад би те он место мене?...
(Привлачи је и љуби). КОЦА (цикне држећи се за образ): Јао, изеде ме! — Ала си ти, Васка! А не знаш како боли! ВАСКА (око ње): Јест, боли. А кад би те он место мене?... (Показујући јој на образ): Кад би те он пољубио, онда?...
КОЦА (запушавајући Васки уста, уплашено звера око себе): Ћути, слатка, чуће ко!... (Одлази бежећи.) Улази Стана. ВАСКА (прилази Стани и хоће да је поведе): Хајде и ти, Стано, са нама да певаш и да играш. Нико нас неће моћи гледати.
Нико нас неће моћи гледати. Сами, код нас и у нашој башти играћемо. СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу! (Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква?
СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу! (Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра.
Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш? СТАНА Па како да не, Васка?... Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
онако исто као што су пре три-четири године као деца долазиле, само што Зону сада прати измећарка њихова, Васка. Стале једна до друге, па гледају како свет игра.
Али ипак замоли измећарку Васку да не каже ништа код куће. Васка се обећа да ће пре пристати да је убију него да каже то, а заклела се и у очи Гмитраћа, грнчара, вереника свога!...
— Што искаш, Зоне? — одазва се и притрча јој Васка. — Отиди си до онуја... де... како се вика... до онуја, ете Калину и рекни гу: Вика те Зоне Замфирско! — Туј сам!
— и ту подиже Зона глас и настави јачим гласом да би и Мане чуо — викам... да дођеш, ете, да се цениш у татка ми... Васка ни се удава... та... да се цениш, хизмет да ни чиниш у кућу!... — Ете, што па да си ценим?... — одговори јој Калина.
Недељу дана после овога испричанога у прошлој глави, кад је измећарка Зонина, Васка, прошла крај Манина дућана, а он сам био у њему, добацила му је у пролазу: „Бата-Мане, поздравила ти се Зоне!
И то је охрабрило Манчу. и први пут кад прође Васка крај дућана, а он био сам, зовну је. — На дом, ете, здраво ли су ви? — запита је Мане. — Здраво!
— На дом, ете, здраво ли су ви? — запита је Мане. — Здраво! — одговара му Васка, а гледа минђуше које јој је Мане поклонио. — Што работи чорбаџија... здраво ли је? — Здраво!...
— И она си је здраво! — А ти што работиш? Здраво ли си? — Здраво сам си! — одговара Васка. Ту Мане застаде. Привуче своју табакеру, отвори је, лизну десни палац и извади један папир и дуван, у који хукну, па
ете... Зоне... здраво ли је? Што работи? — Па, седи си... — Знам де... Може и да лежи. — Хехе, — осмехну се Васка. — Леле, бата-Мане, како збориш па и ти!... — Што си збори? Збори ли? — Збори кад гу питују... — Ћути си?...
— Е, што си поје? — Па песне си поје... — Ех, песне! Ама, које песне? — Срамујем се да ти, ете, кажем! — вели Васка намештајући у уши добивене минђуше. — Ама какво срамување! — храбри је Мане. — У појење нема срам ни па срамување...
— Ама какво срамување! — храбри је Мане. — У појење нема срам ни па срамување... Што си поје? — Па, ете... — поче Васка — поје си песне, онеја што су од љубав и ашиковање.
— Жива ми нана, не знам си, Васке. — Ама разбира се убаво на шта прилега таја песна! — вели Васка. — Неје, демек, Зона жална што је Еврејка, веће то се за друго ништо разбира.. — Е, што је па то друго?