Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Отварам прозор. У авлијици, између позадине крчме и језера, послуга при слабој светлости пере судове: — Васкес! — Ево ме, господине! — Немам воде. — О извините, господине, ја сам сасвим заборавио. Ево, трчим.
Ево, трчим. Пет минута доцније ломњава по степеницама и деран куца: — Смем ли ући? — Слободно, Васкес! Васкес, хоћете ли ме пробудити пре пет? — Хоћу, господине. Јесте ли видели замак, господине? — Не овом приликом.
Ево, трчим. Пет минута доцније ломњава по степеницама и деран куца: — Смем ли ући? — Слободно, Васкес! Васкес, хоћете ли ме пробудити пре пет? — Хоћу, господине. Јесте ли видели замак, господине? — Не овом приликом.
— Свиђа вам се та служба? — Врло је тешко бити добар лакеј. — Добро, Васкес. Мора да је страшно тешко. — Ја вас задржавам, господине, од читања.
— О не; видим да умарам очи према свећи, а и иначе сам сањив. — Добра ноћ онда, господине. — Добра ноћ, Васкес; не заборавите ујутру. Ту је и обућа. — Изврсно, господине. Ујутру ме буди грдна ларма петлова.