Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ово ја овде не спомињем само за шалу, нипошто! Но рад сам да се људма почињу да|вати разумнија поњатија о непостижимом божеству, да не приписују неразумно неописаному суштеству человеческо подобије
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
пута и карабиљ опали, а Гуша падне с коња мртав, а Ђока притрчи, узме његов мач, одсече му главу, хата његовог у’вати и узјаше. Други се Турци затворише у џамије и кулу, којима се без топа ништа не може учинити.
Пошто ме запопио, говорио је слово, али цело његово слово било је у две, у три речи. Он се при̓вати за своју камилавку и рече: „Христијани, почитујте свештенство и упамтите: ко је год на ову капу лајо, он се кајо!
Он га лепо прими, али му кафеџија у кафи отров даде. Мој отац кад до пола филџана попије, мука га у̓вати, остави филџан и једва у свој квартир дође.
” Ја му кажем да би овог мањег волео, „јербо ми се онај већи сасма ватрен и пла̓овит допада.” При̓вати реч Протић и рече: „Ако онога већега (тј.
Ваљда је оно викао Максим кнез из Губереваца који га је свуда водио. Кучук-Алија осване у Шљивовом Селу, у̓вати три човека и посече, пак у Крагујевац оде, покаже Карађорђев ћурак, и сељаци почну заиру доносити му.
послао писмо капетану Али-Видајићу (који је онда за пашу ванзирао), да се он као њи̓ов спахија за њи̓ову нахију поду̓вати, и да ће њега народ најволети, и доста кметова потписати.
Док већ у неко доба потрчасмо молити и Стеву отурисмо, те побеже, а он крџалинку до̓вати да убије, а Стева се умеша у војнике и тако се спасе.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Он се наже, пити оде, Ал' тек што се напи воде, За срце га туга вати, Не мож' дома да се врати. Оце гледат бистро врело, Чини му се невесело: За водицом вода гони, Кô да неко сузе
“ 71. „Ал' муж старац, моје злато!“ Нагло госпа реч привати, Па га глену умиљато, За руку га белу вати: „Крај таквога дуге ноћи, Ко ће мени ту помоћи?“ 72.
Дође ближе, шапну: „Ко је?“ — „Ја сам, ја сам, злато моје!“ 115. Сад тек позна цуру виту, За ручицу па је вати: „Мина, Мина! окле ви ту?“ — „Пст!... не збор'те, чуће мати!... Брже, брже!“, кара луче, Па г' у собу собом вуче.
122. Што је била, није више — Гронуше јој лаке сузе; Већ се каје и уздише, Али опет — та он узе! Па га вати око грла: Ох, што није сад умрла! 123. Но већ мора да с' растави: „Збогом!
ИИ Лепа л' беше, Боже силни, Па са тога сад и пати; Он угледа цвет умилни, За срце га силно вати, Те опружи белу руку, И довати цветка љупка.
Тад му силе све клонуше, И умор се вати душе, Вас он клону и најзада Тежак њега санак свлада. 3оро бела, зоро мила, Дивно л' си се опремила!
Она с' није утопила, Није, није, ето, ома“ — Ту пред њега паде мома, За колена њега вати: „Ајде, ајде“, моли, брати: „Ајде, ајде, тако т' Бога!“ „Та шта ти је? Прођ' се тога!
с' вију и радују, Јер ће скоро да благују, Па гле, за час неста муке, Просте њему опет руке, Сва милина од некада Вати му се срца млада. — Ој животе...
Кад се крену, севаху ми груди, А ни рука не беше по ћуди, Јер кад вати тог мача пламена, Кô да трза руку из рамена.
Већ Миленко зеленка се лати, Већ га оштро бакрачлијом вати, Већ ти глени љубе несретнице, Она скочи зеку за вођице: „Не дам, не дам!
Али трећи Србин пушку вати... Ал' у тај пар Ајка се обрати: Ох, мој Боже, како чудо зглену, Цео свет се око њег' окрену!
Силни Боже, де ли тад бијаше, Те не вати грома пламенога, Не удри га 'нако пресретнога? Кô ван себе тић одмила лута, Обневиде, узе лоша пута, Па удари о
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Еј тужан! где не у’вати за осовину и за благословину него за оно што се смиче и намиче! — Приповиједа се да је некакав хотећи уставити таљиге,
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Но да дођем опет к мени. По овом разговору господина епископа био сам се сасвим почео измењи-вати и моја прва мудрованија и намеренија заборављати; кад ето ти моја звезда, која је другојаче са мном наумила била, по
молити да му не чинимо те срамоте, да ће пропасти ако то чује стара госпођа; заклиње се да он није о злу мислио; у[х]вати за торбу пак не пушта.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Шума ти мати, брда се вати, геле поскакеле, дођи одмах, Швабе те траже!“ ЦИГАНИН И СВЕТИ ДУХ Дође некакав Циганин у кочобаше сеоскога и замоли
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба. Рудоња насрну свом силом. — Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе.
Мисли омсица: шљива је премакла, сад ћу шићарити. Сад ил' никад! А ви знате, кад Вла', штоно веле Турци, у'вати вурсат — мјере му нема! Кад се ја трећи пут врати' од Брадаре, затекô и' у Партениној соби.
Мало прије протрка тамо у село — одговара Брадара и дрхће. — Мени је свеједно. И ти си брадат — рече Симеун, па га у'вати за браду и стаде водати око котла. Вода га и чата баш кô на вјенчању: „И Брадара роди сина, Мануила...
Биће ваљда брат овог лопова. У'вати ме царски шумар и оглоби с пет воринти. Кад метну паре у џеп, оштро ми запријети: „Не смијеш то више чинити, јер и
Немај бриге, све ће на добро окренути.“ Поче ме жена једном тући. У'вати ме за грло, да ме удави. Сјети' се ја освјета: Живила наша премилостива Земљана Влада! Остави жено, Бог те убио.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Момчил' вати ону крпу платна, па се пење граду уз бедене; готов бјеше у град ускочити, ал' долеће љуба невјерница, оштру сабљу носи
“ Ал' се Турчин останути неће, 'вати Марку десни скут доламе; трже Марко ноже од појаса, те одсече десни скут доламе: „Иди, бедо, аратос те било!
Ја кад виђе црни Арапине ће га с' дојчин оканити неће, он се вати вранцу на рамена, а у руку копље убојито; изиђоше у поље широко, наљутише коње од мејдана.
Ко л’ те зове на мегдан јуначки, те си га се, сине, препануо? Каж’ бабајку јутрос на уранку!“ Алил с’ вати руком у џепове, те му даде лист књиге бијеле.
Поврати се на бијелу кулу, те избаци пушку хаберника; зачу беже на зеленој лонџи, своме се је јаду осјетио, он се вати у џепове руком: из џепова кључи покрадени!