Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Верност се заклиње с тих хладних усница... Као смрт су верне љубави без наде! Вај, не реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, И никад
И кад у то вече што све већма мрачи, Приближисмо уста што ледено ћуте, Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи И тај сваки пољуб смрт једне минуте. Сваки удар срца, смрт нечег што живи!
Она је крај мене тада корачала, Страсна као лето, поред мирних вала, Поливених топлим бојама и сјајем. Вај! И младост прође, кô сунце над гајем! Само још у мени ти си и сад така: У коси ти исти цветови од мака.
Звездама мирним да забродим, На сунце да стигнем први. Завапи суза: вај, да канем Из бола који грца! Донећу на свет, када панем, Прву вест људског срца.
Док путић једном најзад мину Између сна и истине. Вај, ништа више да не прене Тај пухор сна и замора, Пењи се тихо, зимзелене, Уз плочу бледог мрамора.
Све су очи засењене Тихог мрења том лепотом; И свака ствар што се крене, Зажуди да умре потом. Вај, зна само дух човека И за живот и за мрења: Две обале усхићења, Које плоди иста река.
Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом, Један, само један! Вај, док се, све брже, Кроз кобну ноћ чује како бесно рже Пар злих црних коња, већ спремних, пред прагом.
У твом чару љубљах сав чар неке друге... И ти беше само сен нечије сене... СНОВИ Вај! како то боли рећи једно збогом!
РАПСОДИЈА Да ми је да љубим као некад прије — Без наде и среће; вај! да ми је моћи Испунити опет целе своје ноћи Сузама и слутњом којој конца није.
Ми смо се љубили мржњом у то доба, Чежњивом и тамном мржњом. Вај! што мучно Беше, када једном неста и та злоба Која нас држаше дотле неразлучно.
Канда туђе срце бије у мом куту? Све светле палате живота под кључем!... Вај, колико пута умиремо? Ко би Знао за све тмине под сунцем! И зна ли Ико сва беспућа у сутону доби?...
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
На концу ево сурога миша, и он би дио, а торба празна. Зацвили мишић: Закасних вај, макар ми торбу на поклон дај!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
“ Ал’ откуда сузе, Опроштај неми животу за беде? — Сени ми хладно и презриво гледе; У њима живот истине утрн’о. Вај! што им судба све спрам мене узе? Упорно, тужно жаљење се јавља И јасно доба пролећнога неба, Снови и наде...
Ту ће нам ући жеља и страст свака! Сетно се небо облацима мрачи. Лудост, весеље! Рака! рака! рака! Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело? О, куку! куку!
љубави, где знам Да ћу само тешки, поцрнели кâм Видети, да тужан, заборављен, сâм, Чува и сад њезин трошни пеп’о, вај!
И најзад, када куцнеш тише, Измрцварено, тужно, грозно, Биће нам јасно, вај! — ал’ позно — Да никад ничег нема више... ПРОМЕНА О, тако просто, тужно велим Да нисам више што сам био.
Јер свет је тешка, страшна лудница, Свирепост, очај, несрећа и вај. Или ће увек све бити тек плен Сурове смрти; а вечно робље Живота неће стрести ланац њен, К’о санте леда ни Север
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом! Један, само један!... Вај, док се све брже, Кроз кобну ноћ чује како бесно рже Пар злих црних коња, већ спремних, пред прагом. Ј.
Гдје су јоргованâ Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?... Вај! вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам, кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате. А.
Чему живим?“ одговара, Кроз једно зрачно жуборење груди; „Туч немоћи, вај! знам како обара, У агонији духа који луди; „Сва дела људских духова и руку Знам да су само реч у књизи тајни: Али,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Чинило ми се као да сви са мном у болници очекују полицију и жандарме, који ће ме водити негде ради саслушања. Вај! А како сам само мислио да слатко проведем оно време после рочишта!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Али њему су стизали само мртви предмети: путем би се на њима охладио топли додир њених руку, и до њега — вај! — није допирао њен уздах.
Тамо се — вај, без мене! — догађају велебна свијетла збивања! Под плавим дјетињим креветом протјецала је понорница: корабља на
Преклињао сам моменте љуте стиске, преболио сам (каткад, вај! и одвећ лако!) грижње које су изгледале доживотне, осмјехнуо се на некадашња расипања и амбиције и на јетке угризе
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Остаће и даље црква непокривена, а школе у подрумима. Вај!... Њему удари пламен уз образ, па брзо трже пиштољ и опали на најближега. Али не погоди.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Твоја дела вечан су ти крас. Јадовању коротних Хрвата Придружујем срб-братински вај. — Гле, како нас општа жалост ближи Занос бôла, гле, како је свет!
Имао сам у животу Јадâ, незгода, Ал’ ми нико није рекô Да сам мргода; Па кад знадох смешкати се Кроз живота вај, Зашто бих се мргодио Кад је свему крај.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Везо фина између пепела ока и камена чаролије не препирем се са сличностима, али један је вај, и нема друге смрти осим смрти.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Само сакри јаду трага, Та сакри нам вај, Немој да те позна драга Да си уздисај. „Не брини се, неће знати Да сам мученик, Кад обучем свилно руво,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Биће па ће проћи и жалост и вај, Побледиће звезде — спомену је крај. И на гробу моме, вечном дому мом, Дићи ће се дрвце у расцвату свом.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Симеуне, зове те отац Сопронија — долетје ђаче. — Теби је, Мићане, рекô да му у 'вај ардовић улијеш ракије, ама добре...
Зар да се ја дигнем у буну? Болан, болан, ја би' главу своју положио за 'вај суд!... Него, преклињем те, главати господине, да овог лопова што теже осудиш. Свега ме упропастио.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Салома, Салома, бруји песма ведра И сланом се пустом крици здравља оре, Сунце пржи мушка раздрљена недра. ''Вај, како ми уста за пољупцем горе!
Али, вај, ја данас спазих бинске даске И тамо где мишљах искрени су збори, Где истине зубља непрестано гори, И с презрењем
И ти си мирис у ком беда спава Златни сан, из ког, вај, ипак се буди У атмосферу олуја и студи, Где зимске звезде прах таштине таје!
И видех у њима Сву чар, о којој тек се привид има. И моје очи греха су се криле. Вај, треба, ноћи, опет с вама сада, Руку под руку, у кал где се пада. Но, авај, данас туђе сте и стране.
(1917) XXXВИ СУТОНИ Вај, сваки је сутон непријатељ за ме. У моју душу сумња се прикрада, Јер видим да смртна хармонија влада У тој мешавини
од љубави наше И кô тешки терет на очи ми пада Несвестица пуна и среће и јада, Кô пијанство после искапљене чаше. Вај, знај, мене такве нејасности плаше.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
4 Ведрину из тла бола, знај, сише овде корен бол. И радост недозрела, или вај, из патна срца ли вине, кô птиче зла кад устрели рука, падне, и крвав остави траг.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Чује се из далека песма: Истамбол да чика рир кете налва, Кете налва гитилер, вај, кокона! КАФЕЏИЈА (ослушкујући и стрепећи да не оду свирачи на друго место): Шта је, коме свирају?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Гдје су јоргована Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?... Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам, кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате. 1910.
О, зар није доста невоље и туге, И сурова пута што реже и боде?! Вај, узаман море наше крви оде... Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге. Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве?
Прољећа твога гдје је поздрав мио И клик орлова на свијетлој беси? Вај, ја бих топла загрљаја хтио... ...Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си?
Жедан сам... Твога извора бих пио, Но свуда само смрзле баре деси', Вај, ја бих вихор твоје душе хтио... ... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си?
Но тебе нема... Умрла си нама... А народ?... Ћути у траљи и љеси. Вај, нигдје ништа до леда и кама!... ... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си? 1911.
'' ''Не могу. Ту се тако слатко снива Кô да на твојој заспао сам руци.'' ''Вај, рано ли те сан студени срете! Када ћеш из те постеље оловне Устати, сине?
О, да ја доћ могу тамо Па с врела радости пит, И лишен свих патњâ само Слободан, блажен бит. Вај, често у сну спрам мене Тај среће сине крај, Но попут празне пене У зорин ишчезне сјај.
Ми нисмо плакали, драга, Нит' рекли ''ах!'' ни ''вај!'' Касније сузе су дошле И горки уздисај. 50 Они сеђаху уз чај и о љубави Речи је пало сила.