Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Од Индуса па до Нила нема таког красног лика, до у једног сиромашка, вајаоца Минадира. Вајаоца Минадира, што лабиринт краљу зида, де ће краљу с ћерком својом после смрти да почива.
Од Индуса па до Нила нема таког красног лика, до у једног сиромашка, вајаоца Минадира. Вајаоца Минадира, што лабиринт краљу зида, де ће краљу с ћерком својом после смрти да почива.
Тако воли Минадире, тако му је љубав силна, те љубави нема више од Индуса па до Нила. Лепо лице све је блеђе вајаоца Минадира, а посете све су ређе Валадиле од Мисира. „Што ми вене дете моје?
” Уздахнô је Минадире, занео се, као да снива, мртвог слуге прихватише вајаоца Минадира. Прилете му бели голуб, прилете му Валадила, није могла доста брзо, како га је жељна била.