Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Мислили смо да већ нећете ни доћи. »Можда се предомислио«, разговарамо се: »ваљ’да је пао на теме да дође па да се закопа у овом нашем каљавом селу код толиких красних вароши и толиких варошких
оно онај његов дéка мог’о добити онда немешаг од Принц-Евгена код Сенте кад се тук’о под Јованом Текелијом с Турцима, ваљ’да и овај сад да добије зато сомборску парокију, шта ли? Чујеш, Ћиро... и бркове доле!
Ах, не, не! Ти си страшна кад неког омрзнеш. — Није нег’ да се још измирим ваљ’да! Ако ти ’оћеш, ја боме нећу! Ја кад волем неког, ја сам онда мелем, а кад га мрзим, онда му не треба гори пелен!
— вели му бирташица кад одоше путници. — Ти си опет точио, а? — Нисам точио... а што ја да точим! Ваљ’да је шљивовица! Него ника комадара и бећаруша! — Јеси, точио си! Познајем ја! А велиш: »шљивовица«, а?...
— Па како парохијани, домаћине, како; је л’ к’о у старо доба? — Та ја само кажем: не дај, боже, горе! — Та није ваљ’да? — вели поп Ћира. — Та да вид’те, слабо нешто сад свет и умире... памтим друге године...
Изађоше напоље. Настаде тишина, а мало после чу се неко шапутање. — А ди га држи? — пита домаћин. — Па ваљ’да је у џепу? — шапће опет Спира. — ’Ајд’ да видим! Ал’ најпре да видим спава ли? Настаде опет тишина.
— рече смејући се. — Та служите се, чесњејши господин-Ћиро, — нуди га домаћин... — Шта, ваљ’да вам се не допада кајгана? — рече поп Олуја, терајући густе димове надоле преко камиша на нову стиву лулу.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
многи жале, Либералне твоје битке и скандале, Кад је песник српски дар божански каљ’о И нализан често под столом се ваљ’о Кад врлина беше не мислити много.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Полако... биће времена да све видите и да се у свему разочарате. — Али за Бога, ваљ’да нико не дира оне који се не мешају у политику?
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Без сумње је, због тога, наша књижевност и уметност знатно коракнула напред? Опажа се, ваљ’да, напредак у целој земљи? — Књижевност и уметност су за нас безначајне ствари.
— Перо, причај штогод, да не заспимо. За твога дуга учитељевања, ваљ’да си доживео штогод занимљиво... необично... — Тхе...
необично... — Тхе... не знам, вала — поче домаћин, Домишљајући се, ваљ’да сад први пут, да ли је у свом двадесетогодишњем раду имао какав необичан догађај. — Ха!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти знаш... — Мак' се отале, бабо, Док ниси зло прошла!