Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Убрзо иза Ника Ћулибрка стиже у мали логор и други „иностранац“, ђак Иван Поповић, звани „Вањка“. Његов отац био је у прошлом рату заробљеник у Русији („војенопљени“) и тамо се оженио Рускињом.
Његов отац био је у прошлом рату заробљеник у Русији („војенопљени“) и тамо се оженио Рускињом. Иван-Вањка био му је најмлађи син, дјечак плавокос као зрела раж и тако крупан и темељит да су га сва дјеца звала Вањка Широки.
Иван-Вањка био му је најмлађи син, дјечак плавокос као зрела раж и тако крупан и темељит да су га сва дјеца звала Вањка Широки. Тако је сад мала дружина, на велико Јованчетово задовољство, имала свог „Американца“и свог „Руса“.
— Правићемо Жуји кућицу! — предложи Лазар Мачак. — Ол рајт! (Врло добро!) — сложи се Ник Ћулибрк, а Вањка Широки само се задовољно пљесну руком по бедру као да ће рећи: — Кад нешто загусти, ту сам!
Зато је Лазар Мачак био тако озбиљан, Ђоко Потрк миран, а Вањка Широки, руска душа, онако тужан. Чак је и мали Николица с приколицом ћутао мрко као да се дури и строго гледао своју
— Аха, сад је схватила да је кућица њезина, брани је! — рече Јованче. — Ол рајт! — одобри Ник Ћулибрк, а плавокоси Вањка само климну главом као да и он потврђује: — Харашо! (Добро је!
— Шта је, Ниџо? — Не знам ни ја сам: можда ми је мушица упала у око или ме је убо трн у пету. Вањка Широки који је читаво вријеме ћутао, одједном се јави: — Наш је Николица најмањи мећу нама, а ипак је учинио за наш
Све је то трпао у двије старе вреће мајстора Мачка, па су он и Вањка Широки носили у логор. Ђоко Потрк и Ник Ћулибрк чували су за то вријеме стражу и чим би се чуо уговорени знак, глас
Ђоко Потрк и Ник Ћулибрк чували су за то вријеме стражу и чим би се чуо уговорени знак, глас кукавице, Јованче и Вањка брзо би клиснули у најближи шипраг, у јарак, или би попадали по земљи тамо гдје би се затекли.
Та шта му ко може! Уза њ су Јованче, дугачки Стриц, Вањка, Ђоко, Ник, а ено, сасвим на крају, и Николице с кујом, с љутом Жујом! Дедер, ко је тај ко их смије дочекати ?
— Луњо, куда ћеш? — Шта ја знам куда ћу. Идем, кад ме ту не воле. — Шта не воле! Ко не воли! — повика Вањка Широки. — Стриче, магарче један, ожалостио си дјевојчицу, ено је — оде богзна куда.
Само да гледам шта радите. — Па да је пустимо? — јави се Вањка Широки. — У чету може само онај који је тучен — опомену их Јованче. — Луњо, је ли тебе учитељ тукао? — Није.