Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Од обијести је вукла Стрица за ногавицу, пропињала се уз Јованчета, гурала Вањку Широког. Морали су најзад да је вежу за кочић пред њеном кућом, јер је сметала у послу.
Она се онда приби уз Вањку Широког, свог заштитника, а на то Стриц љутито лупи дланом по стаблу и запри јети: — Други пут ћу скочити с врха
! Тога тренутка неко треба само да помене како би добро било за ручак испећи кромпира, а Ђоко већ скаче и зове Вањку: — Широки, понеси врећу, идемо у црквењакову њиву.
— повикаше дјечаци и потрчаше му у сусрет. Пољар застаде с уздигнутим штапом и у чуду се избечи у Мачка и Вањку. — Шта је то, трчите ми у сусрет раширених руку? Не бојите се пољара? — Не бојимо, стриче Лијане!