Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— А, ви сте, Хермане, — рече она као прибирајући се. — Шта ради гђица Ведел? — Ја сам баш сад допратио госпођицу к вама — рече момак учтиво се смешећи. Опет се поклони, па оде низ степене.
Одем у своју собу, скинем зимски капут и одем у општу собу. Представише ме гђици Ведел. То је образована девојка. Свирала је врло добро у клавир и говорила француски и енглески.
Ана је врло мало јела за вечером. Ћутала је, тужила се да јој није добро. Ја сам се усиљавао да забављам гђицу Ведел. После кратког разговора начини ми она комплименат како добро говорим немачки.
— Зар су Мађари Словени? То је као кад би неко тврдио да наш језик има сродности с персијским. Госпођица Ведел беше црвена кô паприка. Ја се нисам ништа срдио.
— Надам се да ми нећете за зло примити — рече гђица Ведел — што сам тако слаба у географији. — У географији! — прошапута Ана подругљиво.
— Кларо, свирај штогод! И гђици Ведел као да беше ова прилика добро дошла. Она одмах скочи и отпоче свирати. Ја нисам слушао, мислио сам на наш разговор,
Ја гледах само у њу. И њој беше тужно и хладно. Не, ми не бисмо ниједно на тај начин били срећни. Госпођица Ведел беше међутим свршила свирање. Ја јој начиних неколико обичних комплимената. — А има ли у вас клавира? — питаше ме.
— Ваш је инструмент однео ваш земљак данас кад је био. Ја сам заборавио да вам кажем. — Штета! — рече гђица Ведел сасвим успокојена.