Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
И тако се размину. Не прође много, кад ето ти трећега. „Бабо”,— рече му — „та не чини тога покора, помагај! Вежи пса за врат, пак води за собом. Не срамоти се под старост. Ком си јоште видио да пса на леђи носи?“ — „Е, то је много!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Је ли? — пита кмет. Он је ћутао. — Одговарај, море! Он је опет ћутао... — Симо! — заповеди кмет. — Вежи га!... Станку писнуше оба ува... Око му се запали пламеном... Он погледа прво кмета, па онда остале.
Иван и Маринко окаменили се на месту. Станко погледа Маринка, па му рече: — Помози твоме Крушки, вежи га!... И Маринко послушно, као снаша, приђе и стаде везивати Крушку. — Боље стегни! Маринко притеже. — Душмански!
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
нешто од комшијских свађа, пољубаца у вежи, а било је у њима киша што падају на Церску, и циганске музике било је у тој тегли, оне музике из дворишта Орловића
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад Дивоња чује шта су наумили с њим, рече Милошу: — Не бој се ништа, већ сјутра вежи ми штрањгу око рогова, а ти ми сједи између рогова, па се чврсто држи, а остало је моје.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
и неке требало да попустите једном путујућем глумцу и дозволите му да вас пољуби у кућној вежи (шта ли оно беше с њим?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
„Кад се ти будеш женио“, реку му, „на твом весељу путнике и госте вежи, а не у нашој кући и о нашем весељу! И тако ти га истерају из куће и авлије, а мени реку да се ја нимало не бојим.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
[На свадби пева се:] . . . . . . прво миловање, Миловање, слатко уздисање. Еј, не уздиши, не вежи севдаха, Еј, од севдаха горег јада нема! Младен се диже.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ТАШАНА (обучена раскошно, не могући да веже низу дуката око врата чисто се спотиче идући. Стани): Стано, вежи ми низу. Откада је везујем па не могу. (Гледа низ себе и као црвенећи од стида због својих лепих хаљина): А и ово!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Онда викну Сењанин Тадија: „Устан’, курво, Хасан-ага Куно! У мене је свијетло оружје, — устан’ вежи тридест крајишника! Јер, тако ми моје вјере тврде, ако пукне тридесет пушака, свијех ћу их одједном повезат!