Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад је страже ухвате и пред везировића доведу, каже му се она одмах да је царска кћи, па га стаде корити што је онако брзо побјегао.
Цар није знао шта ће чинити: не смије да разгласа, а не море се лијечити. Да виш сад мога везировића! Обуче шехско одијело и пође царскоме двору. Ту замоли слуге да га пусте пред цара. Кад хоћеш!
Кад то чу слуга, веома се обесели, те брже-боље дојави цару, а цар заповједи те доведу везировића преда њ. Он дође и заповједи цару да стисне очи.
Е, ко ти је веселији од везировића: задобио све ствари што му их је била узела! Онда он исприча цару све што је било између њега и његове кћери, и рече
Када би око поноћи, замути се језеро, а из језера скочи аждаха па пође пут везировића да га удави. Слуга не буди лијен, но црносапчину иза паса па аждаху клеп: одједном јој одсијече главу.