Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ево ја долазим сваки дан те читам дову, ама га не могу никако видјети. — Е, мој драги везировићу, да се ти напијеш ове чудотворне воде, као ово и ја, видио би и ти твога!
се царска кћер досјети да ће то бити везировић, те се брже-боље украде, обуче мушке хаљине, узјаха хата и оде право везировићу у табор.
Онда она дуне у свиралу и искоче Арапи, баш кô и везировићу, те запитају шта заповиједа. — Заповиједам вам — рече им — да се ово све разиђе. Шта ће ов̓лика војска?
Цар се мало промисли: да му је не да, остаће му рогата, па је онда неће моћи никако удати; а ни везировићу није мане, те најпослије рече: — Бољега зета нећу ни добити. Сретно вам било!
— Богме, лијепо, а ако ми не плати, ја ћу га расјећи па од њега испећи сапун, да своје паре извадим. Везировићу се на то сажали, па извади сто гроша и даде Чивуту: — На, па остави тога мртва човјека, налет те било!
везировић на једном дућану, кад ево ти к њему некаква дугајлије: висок, танковијаст, а за пасом му црносапчина, па ће везировићу: — Чуо сам да тражиш слугу, па сам ево дошао да ти се понудим, би ли ме примио? — Бих, што не бих? — рече везировић.
Када би око поноћи, ево ти три миша, па се стадоше око ватре играти, док нађоше једну мрву хљеба, што је везировићу испала када је вечерао, па се око ње поклаше, те ономе што бијаше ону мрву хљеба уграбио она друга два очи ископаше,
Сјутрадан крену даље, и за неколико дана дођоше на оно поље што је везировићу отац рекао да насред њега не ноћива никако. Таман он насред, поља, а акшам.
Сјутрадан не казује он везировићу ништа, но кренуше даље и приспјеше увечер таман до онога језера што је отац везировићу рекао да на њему не преноћива.
Сјутрадан не казује он везировићу ништа, но кренуше даље и приспјеше увечер таман до онога језера што је отац везировићу рекао да на њему не преноћива.
Пошто узеше све и потоварише, рећи ће слуга везировићу: — Ево видиш, ово смо ми заједно стекли, па ћемо сада све попола подијелити, — и подијели коње и товаре, половину на
Затијем слуга узе дјевојку за руку, па ће везировићу: — Држи, господару, за другу руку, да и ови ћар подијелимо, — па распреже црносапчином као да ће је расјећи.