Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
А саката и језична Вела дигла би тада главу, и наслоњена пазухама о штаке, почела би високо, на слогове да муца... тобож као да правда; брани
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Окле пламти?... Пушка креше вела — Ето доста за бојак видела. Боже мили, та де ли је Цвета, Та да види што чини Милета, Како с' пред њим Турци
Ох, да видиш турске веље јаде, Када њима серашћеру паде! Уздрма се Турадија цела, Срце страва покоси им вела, Па куд камо не би размицања, Нити траже стаза ни путања, Веће гребу кано и зецови, А гоне и Срби витезови.
“ Срби вичу: „Боже, данас фала!“ Месец сину више стене голе, А да види шта с' ту ради доле. Ох, Турцима мука ли је вела, Срб од воде узаптио ждрела, Други Србин с друге стиште стране... Шта ће Турци?... Ваља да се бране.
Сече јунак, Турадија пада, Ал' и Бајку ето грдни јада: Пуче, брате, једна пушка вела, Погоди му вранца посред чела, За њом пуче опет једна друга, Престриже му џевердана дуга По ремику, кано трску
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— Лепирица као бела кад би собом цвет понела, да га виса спасе вела од земљина од увеља: тако вила поне мене у просторе васељене; те небесном лик лепиру лети с цветом по свемиру, по
Ал' уместо лишћа вела једна се је ружа свела, па је пала, па се расцветала посред срца мога врела; ал' од те ће руже мене врело срце да
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
А по неке... ено баш она Даница, одржава везе са неколико учитеља, и сви је знају. И Вела не одмиче од ње, и председник стајаше са њом кад уђосмо... сви је уважавају!... Зашто, зашто ?...
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
бела, снежна Што тајанствено лута, блуди Ко ваздух лака, нежна Као да је рука неземаљска прела: То су остаци Маријина вела. СИРОЧЕ драмска слика ЛИЦА Сироче Радник Господин Госпођа у црнини Позорница: Једна улица у неком великом граду.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Нежни, паучинасти набори од бела вела, у које утања бео венац од мирте, високо се носе, и као да пливају у гомили разноврсних сватовских глава ...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Али ни шалваре, ни њена готово гола прса, претрпана низама и дукатима, нису могла од дугачког и густог невестинског вела сасвим јасно да се виде. Једино што се испод тога вела видело како јој бљешти грло, врат и подбрадак са устима.
Једино што се испод тога вела видело како јој бљешти грло, врат и подбрадак са устима. ј Уста јој се никако нису могла да смире.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Призрена, први, други, трећи АНЂА, Јовчина сестра од стрица МАРИЈА, жена Јовчина, трећа ВАСКА, кћи Јовчина и Маријина ВЕЛА, снаха Јовчина, за Томом СОФИЈА, снаха Јовчина, за Арсом МАГДА, сестра Јовчина, удовица НАЦА, сестричина
Брзо овамо! СНАХЕ СОФИЈА и ВЕЛА (истрче из кујне, доле: Софија носи међу прстима очишћене ципеле; Вела носи леген, ибрик и пешкир; пењу се у чарапама
Брзо овамо! СНАХЕ СОФИЈА и ВЕЛА (истрче из кујне, доле: Софија носи међу прстима очишћене ципеле; Вела носи леген, ибрик и пешкир; пењу се у чарапама на чардак). МАРИЈА Па где сте, за Бога? СОФИЈА Па ту смо, нано.
Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ. СОФИЈА (оставља ципеле на крај прага). ВЕЛА (спушта леген на столицу коју јој намешта све крва). ЈОВЧА (излази. Пружа руке ка легену да се умива): Дај!
ВЕЛА (спушта леген на столицу коју јој намешта све крва). ЈОВЧА (излази. Пружа руке ка легену да се умива): Дај! ВЕЛА (полива га). МАРИЈА (Софији, показујући на собу): Иди и отвори прозоре.
ЈОВЧА (умива се; брише се пешкиром који му Вела додаје): Па како си ти? Јеси здрава? ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој?
ЈОВЧА (умива се; брише се пешкиром који му Вела додаје): Па како си ти? Јеси здрава? ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је...
Јеси здрава? ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је...
Јеси здрава? ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је...
И синоћ пролазим поред чивлука и видим да је тамо нешто мењао, неке штале премештао. Шта је он имао тамо да се меша? ВЕЛА Па не знам, тато. Ваљда с тобом се за то разговарао па то чинио. Не знам. (Прихвата пешкир који јој Јовча враћа.
Не знам. (Прихвата пешкир који јој Јовча враћа.) ЈОВЧА Е, е... СОФИЈА (износи појас и одело горње; она и Вела држе појас којим се Јовча опасује). ЈОВЧА (спушта се на миндерлук, пружа ноге).
ЈОВЧА (спушта се на миндерлук, пружа ноге). СОФИЈА (доноси ципеле и навлачи му их на ноге). ВЕЛА (примиче му софру на којој су већ постављени ибрик с кавом, са шољама, с тацном дувана, и послужењем).
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
са коби измирен, Не марим за сву узалудност дела: К'о таму пламен струјама распирен, Ја дубем ткиво вечитога вела, „До међе моћи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А на једноме зиду налазила се урамљена фотографија неке младе жене, која, опруженом десном руком, придржава крај вела, којим је обавијено њено тело. Пришао сам тој слици. „Ун тендре ѕоувенір, а мон Коѕта схéгі...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Знао сам тачно колико су топли сунчани зраци који допиру до облачног вела атмосфере. Није ми било ни непознато који део топлоте тих зракова бива рефлектован у интерпланетарни простор, а који
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Лепршају се по зидовима окачени дугачки свилени пешкири. Блешти се велико огледало, сада без црног вела. Прозори широм отворени. Бије јутарња свежина и светлост. По тишини, особито уличној, осећа се да је празник, недеља.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ни о погребу мужевљеву, ни после погреба није темељно променила тоалету. Ни праве црнине, ни вела, него оно што је навикла да носи при раду, и због рада.
„У неке дане, ипак, као да је госпа Нола додавала мало вела око врата, и узимала, у разговору с посетама, неки раслабљени тон, познат тон безмало неке пријатне малаксалости оних
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Море, ајд бре, што причате којешта! — љути се капетан Вела. — Онде где је војска, ту је држава. Ко ти, бре, даје плату? — А ко даје плату онима у земљи? — упаде Живадин.
— Е, није него!... Нећеш ваљда да ми доказујеш да државу чине бабе, жене и деца — обрецну се капетан Вела. — Чекајте — умеша се у разговор поручник Протић, судски писар. — Сви сте ви у праву.
Иако у Војсци све иде по надлежности и без поговора, покушао је ипак капетан Вела да се благовремено одупре. — Зар нема у вароши нека друга зграда?
— Е није него!... Досад си се верао по гудурама, а сада ти је мало Пирот. Кажи хвала и на томе — добацује капетан Вела. — Ама, људи — ускликну весело Средоје, као да је тек сада схватио — ама, је ли могуће да је мир закључен?...
Пих! и капетан Војко пљуну. — Ама, бре, какве су ово џукеле што по целе ноћи штекћу? — пита капетан Вела. — Једне ноћи чујем, па помислих, откуда ова деца ноћас... — То су шакали. — Пази, богати! — А да ли су колики?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Само твоје лице скрити није хтјела, И ја видјех како, испод сњежног вела, Радосно и златно прољеће ме вири... 1913. ИЗ БОЛНИЧКЕ ЋЕЛИЈЕ Како си лепа, Сестро Павина! Поноћ је, је ли?
Над њиме високо, из прозирна вела Од сребрне магле, свијетло лице бдије, И у златном лету на убога села Нечујно и кротко свој благослов лије.