Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Одувек је имао немир који је његову личност делио на читаво мноштво. Из тог је мноштва Велестинац успео боље да упозна две личности које међу собом никако нису биле сличне.
Тако је Рига Велестинац знао да читаве месеце проводи у учењу и читању, као што је Рига од Фере знао да их проводи у путовањима и лутањима.
То плетиво га је све више прожимало и будило у њему сјај неке несазнане ватре, мада је досадни Велестинац једнако опомињао да у свему томе, могуће је, има мала замка судбине. Рига од Фере није слушао Ригу Велестинца.
Рига је, нагло, схватио: па то се Велестинац више не чује, одавно се већ не чује! Угасио је светиљку и, у тами, док је и жар нестајала, позвао Велестинца.
Онда је Рига од Фере, лецнут, одлучио да ипак спава. Али, док је тонуо у сан, постало му је јасно да га то Велестинац ипак опомиње, ћутањем, и однекуд је знао да оне припреме, све, треба још једном проверити. Нарочито ситнице.
) Од тада, Рига Велестинац и Рига од Фере опет су били нераздвојни. Пред подне деветог маја следеће године брод се приближио Земуну.